Сви који ме познају знају да сам ја полу-жена полу-осмех. Имам толико поверења у људску доброту да кад шетам улицом, оно иде три корака испред и иза мене. Са вером у људе идем руку под руку. У ствари, у једној руци је Калинина рука, у другој вера у људе. (Лазар је углавном у кенгуру). Зато је, ваљда, моја прва реакција на оно што ћу вам испричати ова: Е да ми је неко причао у очи бих му рекла: Ала лажееееш!
Сећате ли се филма „Извињавамо се, много се извињавамо“? Никад лепша Милена Дравић се смешкала са екрана право у моје детињство. Слободан Ђурић је враголасто мрдао брковима. Нас децу је много забављало кад каже оно: „Е да ми је неко прич’о у очи бих му рек’о: Ала лажееееш!“ Све то, наравно, јер је било срамота рећи некоме у очи да лаже. Чак и кад лаже.
Ето ми моје лепо васпитање.
Са друге стране, парадоксално, мајка је стално говорила како не можемо веровати безрезервно другим људима. То је био њен начин да нас припреми на сивило овог света и провинције, посебно.
Само што се ја нисам никад дала тој лекцији научити.
Људи су добри, еј! Заврне те, ал’ добар је, мора он да има своје разлоге. А ја сам, ето, случајно ту некако. „Жао ми је, у пакету си.“ Колатерална штета.
Ваљда ми се зато и десило шта ми се десило. Од данас па до заувек Топличанку ћете читати на адреси toplicanka.rs
Сад се ви питате шта булазни ова, па то је исто име. У свету компјутера, Интернета и програмера није. Били смо .com сада смо .rs.
Владана ми је рекла: „Сви програмери су врдаламе.“
Уз пуно поштовање оним програмерима који нису, сви програмери су врдаламе.
А моје поверење у друге људе довело ме је до тога да целе прошле недеље нисте могли да читате Топличанку – Први магазин за душу од жене.
Шта могу да вам кажем? Да вам причам шта је било?
Уместо тога, дајте да вам испричам један прошлонедељни догађај из продавнице.
Стојимо у реду на каси. Калина за руку, вера у људе за другу руку, Лазар у кенгуру. Калина размишља десет минута хоће ли жваке, бомбоне, марамице или неку десету ствар од оних (намерно уз касу начичканих ситница) и све коментарише својим пискавим гласом. Лазар се већ унервозио од врућине, али сам смирена – још један човек, па смо ми на реду. Цвркућем како смо следећи, ево само мало, не, нећемо жваке, већ смо купили чоколаду. Кад. Тачно испред наше корпе и две бебе стаје жена и каже касирки:
– Малопре сте ми продали ове цигарете. Нисам то хтела, него неке силвер.
И ту крене убеђивање да ли тих жељених цигарета уопште има у понуди, декица иза мене се врпољи, касни на аутобус, па пружа кекс преко Калинине главе касирки: дајте, оде ми аутобус, откуцајте ово. Мама, жаке, жаке. Немамо, госпођо, те цигарете, само слимс, ево видите, и 100’s.
Мама, ове жаке. Сачекајте, господине.
Стојим и не верујем.
– Цуро. Госпођо, с децом, извините, дођите на другу касу. – чујем глас иза себе.
Вера у људе ме само јаче стисне за леву шаку и поносно пребаци корпу на другу касу. Касирка се извињава што сам чекала уопште и куца, и пакује, и куца, и пакује.
На оној првој каси свађа ексалира, ко је дошао први, ко преко реда, коме касни аутобус, па шта ако имам децу, што их водим у продавницу. Али на овој каси на којој смо ми касирка се смешка и слеже раменима.
Е исто вам је то и са овим доменима, Интернет адресама и заврзламама. Могу све да вам узму или да покушају да вам отму: име, место у реду, садржај из корпе, па и из новчаника – али идеја, осмех и достојанство – то не може да се украдНе. Па све да касните на аутобус, да вас муж шаље по киши да му замените цигарете, јер што си тол’ко глупа па не знаш једну ствар да запамтиш, пушим силвер, жено!
Зато је боље да вам не причам шта је било. Паметније је да вам кажем да ће Топличанка увек бити магазин за душу од жене.
Јер и да је мени неко ово причао, у очи бих му рекла: Ала лажееееш!
Пишем и инспиришем.
