Ја сам оно женско дете које су у породици одувек ословљавали са „сине“. Прво – па женско. Ал’ некако, шта знам, то ми никад није сметало. Тако су и други родитељи звали своје ћерке. Не: „Ана“, „Милице“, „Јована“, „ћеро“ – већ то звучно и мило –„сине“.
То „мушко дозивање“ увек сам сматрала за одраз „највише љубави на Балкану“, љубави према мушком детету. Тако га и доживљавам, јер знам да ми ништа не фали што сам женско. Напротив. Ваљда зато што сам од својих родитеља увек осећала само љубав – безусловну и безрезервну.
Али. Ствари се мењају кад треба да родиш. Кад сеса трудноћом роди љубопитљивост пролазника, познаника и непознаника. „Шта носиш? Је л’ мушко?“
Је л’ шта те брига?
Људи верују да имају магичну моћ да промене пол вашег детета у стомаку према својим жељама. Прво иде то тако неутрално питање: „Је л’ знаш шта носиш?“
Па сад ти, знаш или не знаш. Ми нисмо знали. Ја нисам умела да превалим то питање преко уста док гледам у екран ултразвука. Прво сам видела само неке црно беле мрље за које је гинеколог тврдио да је моја беба од 5 мм. Следећег пута сам видела главу и руке. Деловала ми је мршаво, била је моје лично чудо. Оно нешто што у мени расте сада, да бих ја због тога расла цео живот. Протицали су месеци. Стомак је полако растао. Радозналост околине много брже.
„А сад си четврти месец? Сигурно су ти рекли шта носиш!“
Не, нису. Ултразвук је постао магична кутија којадаје одговоре. БПД па вредност, АЦ па вредност, ФЛ па вредност. Гинеколог је маг – он зна да чита обим главе моје бебе и он каже како је беба добро. Он каже како је беба здрава. И коју мајку је после тога брига да л’ ће кад порасте да пишки стојећи?
Али сада на улици постаје већ непријатно. „Па, не знамо пол.“
„Нису ти рекли или нећете да знате?“
Хм. Ако сам „нису ти рекли“ – мајка, ја сам неспособњаковићка која не уме да пита за пол свог детета. Ако смо „нећете дазнате“ – родитељи, ми смо у најмању руку неродитељи, будући злостављачидетета, јер побогу нећемо да знамо да л’ је куроња или принцеза.
Следећа фаза је: „Иии, шта кажу? Дечко, а? Прво па мушко? Кажу да се жена пролепша с мушким дететом, а ти си сад прелепа!“
Прелепа сам од среће. Трудна сам. Немам тегоба. Сви ме нуткају и пазе. За који месец рађам дете. За који месец рађам човека. Цео један микрокосмос.
„Не кажу ништа, неће беба да се окрене за сликање.“ Благи осмех на мом лицу и разочарење на овом другом.
„Па, добро…“
У каквом свету живимо постало ми је јасно кад мије трудна другарица рекла: „Знаш, много ми је драго што ћу да родим дечака, јерпосле тога нећу имати притисак кад рађам друго. Знаш, оно, ако родим девојчицу,сви ће да ме гњаве: „’Ајде сад један сииииин!“ Разумеш?“
Не разумем.Шта „’ајде сад“? Је л’ дете пљескавица с луком, па ’ајде сад са кечапом имајонезом, а у следећој поруџбини ставите и купус салату?
Пол свог детета, тако небитну, небитну ствар,сазнала сам кад сам се пробудила из анестезије. „Хајде, пробуди се. Пробуди се,родила си прелепу девојчицу!“ И да вам кажем, то је било буђење у свакомсмислу! Оно што сам осетила не може да стане ни у један одговор ни на једно питање.
А осталима је ваљда постало очигледно. Женско је. Пошто су питања постала сувишна, почели си да се нижу благослови. За бебу:„’Ајде па догодине да добијеш бату! Ево једна пара да купиш бату! ’Ајде мама итата да ти поклоне бату за рођендан!“ За маму: „Па догодине да родиш сина!“ Јер све што жели једна породиља јесте дау истој години има два порођаја.
Кад упловиш у другу трудноћу, а родила си прводевојчицу (ах, јада!), благослови се магично претварају у још безобразнијапитања и ватреније исказивање личних ставова: „Је л’ САД мушко? Је л’ САД хоћете дечака? Је л’ би више волела мушко?Је л’ ћеш да рађаш треће ако ОПЕТ буде девојчица? Дете је дете, ал’ нек је мушко!“
Дете је дете – и тачка! У нашем дому се ништа неће променити кад се роди беба. Само ће срећа да порасте. Само ћемо ми да порастемо. Јер је наш једини услов за срећу здрава породица. Зато ми је ваљда и смешно кад питају: дечак или девојчица.
Ја то питање одувек чујем овако: љубав или љубав?
Пишем и инспиришем.
