Ивана Радоњић: Наставник је најбољи ученик у учионици

30 godina škole "Milić Rakić Mirko", foto: Dragi Stojković

Прокупчанка Ивана Радоњић мора да је једина професорка историје на чијим часовима ученици певају, глуме у драматизацијама историјских догађаја које она сама пише и гледају филмове са историјском тематиком. Одмалена заљубљена у историју, Ивана свој позив схвата као изазов и начин да свакодневно у учионици учи и расте.

Звање професора историје стекла је 2006. године на Филозофском факултету у Нишу, а тренутно ради у Основној школи „Милић Ракић Мирко“, којом је донедавно управљала, и то као најмлађи директор Школске управе Ниш. Водећи се речима свог професора др Зорана Ђорђевића да је наставник најбољи ученик у учионици, Ивана свакодневно учи нешто ново од својих ђака, али и историје.

– Historia magistra vitae est. Научила сам да ништа није како чини на први поглед. На сваки догађај, појаву или личност треба гледати као део једне целине или епохе али из различитих углова како би се сагледала суштина. То је најзначајнија лекција коју сам научила до сада – каже Ивана.

Историју је заволела још у основној школи због живописних прича својих наставница Видице Борисављевић и Љиљане Ерић.

– Занимљива нарација, узбудљиве приче, фотографије археолошких локалитета и знаменитих културно-историјских споменика из њихове личне архиве и моји успеси на такмичењима пробудили су моју машту. Себе сам замишљала као „путника намерника“ кроз различите временске епохе. Временом су та „путешествија “ у мени усадила озбиљну намеру да постанем професор историје. – прича ова професорка.

Управо у тој педагошкој улози, Ивана се одлично снашла и прихватила све изазове које су стављене пред предавача у 21. веку. Рад са децом она види као буђење инспирације, размену енергија, искустава, као један сазнајни процес који је двосмеран и у коме и наставник учи.

– Предавач „своје ученике превазилази не обимом или садржајем свог знања, него тиме што боље до њих разуме ограниченост својих знања, па дакле и неопходност да сам учи“. У раду са децом неопходно је бити и педагог и психолог. Ослушкивати њихове потребе. Подстицати индивидуалност. Поштовати њихова интересовања. Најлакше  је радити са децом која су добра, амбициозна и воле да уче. Прави подухват је радити са децом која нису заинтересована за учење. Ја сам свесна да не могу сви волети мој предмет. Тада су нам стрпљивост и упорност најбољи савезници, а делањем доказујемо да јесмо или нисмо мајстори свог заната. Тако је један мој ученик једва савладавао градиво. У пролазу  сам случајно чула део његовог разговора са друговима. Хвалио се да код куће има колекцију тенкова-играчака. Попричали смо и договорили да направи пано са типовима тенкова који су коришћени у Другом светском рату, да истражи  њихове карактеристике, предности и мане. Излагањем сам била фасцинирана, а ту срећу, осмех на лицу као и задовољство самим собом након аплауза  присутних и саопштене оцене немогуће је описати. Један ученик је био изузетно надарен за певање. Представљао је школу на свим приредбама и фестивалима. Историја га уопште није занимала. Дошла сам на идеју да његов таленат преусмерим на оно што учимо. Један од задатака био је да научи да пева песму „Востани Сербие“ и да пронађе ко је и за какве потребе написао песму, тј. да зна да повеже песму са конкретним историјским догађајем. – прича Ивана.

Druga nagrada na smotri ” Pokrenimo se ” u organizaciji Udruženja gruzanskih učitelja, Knić, jun 2018. Na fotografiji sa koleginicom Jelenom Babić.

Успешан рад у настави у великој мери јој је помогао да води школу и да са еланом покреће активности по којима је школа препознавана у граду као јединствена. Посао директора прихватила је као обавезу да не изневери људе који су јој указали поверење.

– Врло сам поносна на тај период. Труд, одрицања, улагања, поштовање радника и несебичност исписивали су нова поглавља у историји наше школе. Један од циљева мог тима  био је да широј  јавности  представимо  оно што радимо, јер је квалитет наставног просеца наша јача страна. Резултатима ученика  и наставника  разбијали смо предрасуде везане за нашу школу. Главни мотив када радиш у школи  увек су  деца, без обзира да ли си у учионици или руководилац. Све активности, имале су за циљ да ученицима буде част и задовољство  што су део  школске породице „Милић Ракић Мирко“ , а задовољан родитељ је најбоља реклама за наш уложени труд. Радило се као у кошници, креативност и  иновације нама су својствени. Препознатљиви смо по оригиналности и по томе што смо „пионири“ многих активности. Наше идеје су прихваћене и заживеле су и у другим основним школама у граду са којима смо имали дивну сарадњу. То је доказ квалитета и посвећености учитељском позиву. – каже Ивана.

Prva generacija kojoj je bila razredni starešina u Kosovskoj Kamenici.

Иако је својој љубави према историји нашла практичну примену у учионици, није се одрекла истраживачког рада. Тако тренутно проучава архивску грађу која се тиче постојања и деловања Више учитељско-домаћичке школе у Прокупљу. Посебно је интересују догађаји из 19. века и прве трећине 20. Века. Када би могла попила би кафу са Јованом Ристићем.

Javni čas posvećen slovenskoj pismenosti, maj 2018. godine

– Када би то било могуће, попила бих кафу са Јованом Ристићем, по мени најбољи дипломатом кога је српска држава икада имала. Тема разговора вероватно би била како да разбијемо митове који се српском  народу сервирају последњих сто година и на који начин да наша држава нађе адекватно место у данашњем свету. У историографији постоји израз „дугог трајања“ у смислу једног процеса у коме су догађаји, промене у друштву, политици, култури условљени узрочно-последичним односом. Тражећи узроке значи наћи корене данашњих проблема и што би историчарка Дубравка Стојановић рекла „поправљати“ садашњост. Став  нашег народа према сопственој историји  је такав да је „дуго трајање“ замењено кратким сећањем и нажалост присутна је злоупотреба историје у корист актуелних друшвено – политичких догађаја.

Питали смо је: Шта за тебе значи бити Топличанка:

Бити Топличанка за мене је бити грађанин света, која  поштује успомену на своје претке, негује традицију, којој је породица светиња, а слобода стање духа и свести.

Топличанка ушива успомене, ово је моја:

Време је обележавања крсних слава. Мирис тамјана оживљава сећање на детињство и буди носталгију за драгим људима који су нераскидиви део нас, а осмехују се само у нашим успоменама.