Зима постоји зато што тако треба.
Да се сетиш како је лепо у лето.
Да га жељно чекаш, да проналазиш старе слике са летовања, где су насмејани људи, где се слави пријатељство и живот.
Зима је ту да нас прочисти, смрзне, растави на делове па поново састави.
Да нас успори, оклизне, обори па пусти да устанемо и подсети да будемо приземни и опрезни. Да будемо смирени. Можда чак и скромни.
Да нам не помаже ако опсујемо. То само олакша али не решава проблем. Него треба полако.
Зима је дивна и бела.
Леп је и бели летњи шешир, и бели песак и бело Сунце, које се бар чини белим кад нас заслепи.
Али лето нас не враћа нашим домовима, где су окупљени сви.
То може само зима. Смрзне нас, успори нас, па дођемо својој кући, и на топлоту за тело, и на топлоту за душу.
Па, онда тако смирени к’о правимо неке озбиљне планове- Само да отопли, па ћу то, па ћу ово, па ћемо коначно да почнемо оно, па ћемо да завршимо оно што смо започели. Јер једном кад се измигоље висибабе, потеку поточићи испод наслага снега а врапци почну из свег гласа да славе нови почетак, биће касно за планове.
Тад нас нешто вуче да потрчимо у живот, а зима ће да нам махне плановима и да нас подсети да их понесемо са собом у свет. Јер, дошло је време за спровођење живота.
Таква вам је зима.
Насмешиће се, повући и отићи док нико не види.
Јер она зна да ничег не ваља преко мере.
А она меру зна. Ми је не знамо.
П.С. Слика је летња само зато што треба имати меру и са свим тим зимским сликама, а претпостављам да до сад сви већ знамо како изгледа (овогодишњи) снег.
Ауторка: Кристина Стаменковић, Спутница Кристина
Топличанка је душа од жене.
