Поспремала сам стан; оно уобичајено спремање пред велику смену годишњих доба. Топла одећа се пере и ставља на горње полице. Летње ствари спуштају се са те исте полице. Након таквог подухвата мене обично хвата грозница рашчишћавања. У последње време сам се начитала разних теорија о минимализму као стилу живота. Добро, не кажем да сам ја у стању то да применим: превише тога мора да се жртвује. Али ипак у налету ентузијазма пуним кесе којештаријама за које сам вероватно дала силне паре, а стварно не бих умела да објасним чему служе
У таквим тренуцима обично прегледам играчке, побацам све што је поломљено или непознате намене; оне ситне делове који су можда лего, можда део играчке из киндер јаја, а у ствари немам појма шта је. Дискретно у кесу за „шаљи даље“ одвајам све што је моја ћерка превазишла. Дискретно, јер ако она отвори кесу, одмах ће све извадити и рећи да су то њене омиљене играчке коју никако не смемо да поклањамо. За одећу коју је прерасла не прави проблем. Мислим да углавном и нема појма шта носи, важно је само да је хаљина и „да се врти“
…и пронашла блокчић зелених корица са лептирићима. Отворила сам га…
Вратила сам се пет година уназад
Била сам изузетно организована породиља. Спискови, препоруке, коментари са нета… све сам набавила, не у дупликату већ у три примерка. За сваки случај. Можда сам то једноставно ја, а можда су све саме мајке такве. Дупло више воде рачуна, јер нема ко други.
А тај блокчић… сећам се кад сам га купила. Било је згодно, мало, са спиралом да се листови лепо окрећу а да се не поцепају. Да дуго траје.
А у њему је било све:
Колико млека је беба попила, колико пута дневно.
Први грчеви.
Први осмех.
Прва шаргарепа и барени кромпир, прва банана и крушка.
Записи о њених првих годину дана, по датумима.
Сведочанство мог труда, посвећености, љубави.
Подсетник како не бих заборавила да је моја ћерка проходала тачно са годину и 26 дана.
Да је прву температуру добила са 14 месеци.
Да је са 15 месеци била тешка 10 кг а висока 78 цм, покушавала да прича и сама халапљиво гурала залогаје у уста.
Сачувала сам тај блокчић, као што сам сачувала њену прву одећу, у којој сам је извела из породилишта, и идентификациону наруквицу.
Њене рођенданске хаљине и прве ципелице су моја највећа блага.
Јер, шта је живот нас мајки, но прикупљање успомена док гледамо своју децу како полако постају људи.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
