Како је бити мајка близанаца: Неспавање, цика, писка, нунање до бесвести и неизмерна срећа

0

Сузана Томић је девојка која је умесила свој сан, али и мајка и супруга која свој сан живи. Када је сазнала да носи близанце, била је усхићена и није могла ни да претпостави колико ће јој се заправо живот променити. О искуству маме близанаца, о томе како проводе један обичан дан, али и како су Чеда и Дача стигли у њихов дом и срца, за Топличанку пише мама Сузана.

Дакле, брзо сам остала у другом стању, природно, хвала Богу. Кажу да кад је прва трудноћа близаначка, онда је вантелесном зачета. Ето, није баш тако. Када ми је лекар рекао, баш смо били срећни. Муж ми је близанац (има брата близанца) па преко њих смо имали јаке гене. И ту кажу да махом близаначка трудноћа иде преко мајке, ето, ни то није тачно.

Фото: Сузана Томић, приватна архива

Нажалост, породила сам се два месеца раније, јер је трудноћа била ризична, самим тим јер је близаначка. Слушала сам разноразне приче како су то глупости, како су жене раније трчале са по две бебе и радиле итд. Тако да нисам била мирна и поред упозорења лекара. И толико. Хитан царски рез у Нишу, порођај је трајао два сата. Родила сам два дечака од 1600 гр и 1900 гр. Незрелих плућа. И хитно су пребачени у Београд специјалним инкубаторима. Нисмо стигли ни да се веселимо, радујемо… стрепња, страх. Сваки дан нова дијагноза, сепсе, инфекције, цевчице, игле,  хаубе на главама, везани… Ја сам одржавала лактацију па сам млеко замрзавала и чувала га кад дођу кући. Убрзо сам отишла код њих и лежала на одељењу за мајке. Измлазала сам млеко, доносила им и тако данима… деца су лежала 50 дана на Институту за Неонатологију. И коначно смо изашли! То је друга и дуга и завршена прича!

Како је са близанцима? Као и све што сам навела горе: “кажу”.

… Никога не слушајте. Да сам мање слушала другачије би било. Свако дете је другачије… свака мама је другачија…  сваки тата, свако окружење.. нигде није исто тако да не постоји прича о “близанцима”.

Ево о мојим: Моја деца куд су рођена пре времена, и тако ситна, ту нису спавали од првог дана. До дана данашњег… и ту су причали “не пресвлачи их ноћу, не ради овако, не ради онако”. Деца свакако не спавају… прво су имали грчеве до 4. месеца, па су кренули зуби да их муче… муче их и дан данас.

Значи НЕСПАВАЊЕ, вриска, писка, лекови, нунање на грудима до бесвести до раних јутарњих часова. Муж једног, а ја другог.

Махом се ноћу ја будим кад се они буде… све што другу децу није снашло, моју није заобишло… Свакако, нас двоје смо са њима, кад он ради, ја сам сама.. Причали су ми да обавезно за близанце МОРАМ да имам једну особу која ће да буде ту цео дан да помаже да се среди кућа, да се среди веш, да се успавају и нахране деца да се купају….ма како да не. Нисам имала ту особу него сам све то сама радила или чекала мужа да дође са посла па заједно. И онда како су расли, кућа ми је била у све већем хаосу. Сијалице и зидне лампе поломљене, зидови исфлекани, столице уништене, витрине и фиоке поломљене, телевизор подигнут скоро до плафона, рачунар такође.. направили смо оградицу која нам одваја дневну собу од кухиње… тачније, капијицу. Јер су деца живахна, активна, радознала и све су нам урнисали… ручице на ормарима немамо 🙂 кључеве померамо.. секунд један не смем да их оставим саме… све су брзо скапирали… брзо проходали, проговорили…ништа их нисам форсирала… И ту је било прича, “кад ће на ношу, кад ће да говори, кад ће ово, кад оно? Ово дете ово ради, оно друго не ради…” Глупости. Свако је дете за себе. И тако желим свим мамама да кажем да не слушају искуства старијих или било којих жена.. нека прате своју децу и све ће бити ок. Ништа то неће да побегне. Ех да, кућа никад прљавија, деца никад сретнија 🙂 То ми је важно. Да буду лепо васпитани и весели.. 🙂 а кућу ћемо да средимо догодине 🙂

Како изгледа један дан са близанцима?

Фото: Сузана Томић, приватна архива

Од ујутру скакање по глави, пресвлачење, прање зубића, умивање, доручак, играње… пуштамо заједно машину за веш, играмо се, оду до баке и деле мало, успављивање… Кад се деца успавају… онда мама крене да пече, кува, спрема, пије кафу, простире веш, прави колаче.. Онда буђење, ручак, пресвлачење… Идемо до друге баке и деке па се враћамо кући… Ноћу је забрањено засмејавање и једење слаткиша због активности… јер ако се то деси, онда се буде ноћу, сањају, плачу па онда смо сви будни… Тако да, нема тога.. Ноћи су нам биле пакао када су зуби или када се разболе… један буди другог па се и мама и тата пробуде па до ујутру журка, а тата треба на посао у 7h… Eееее, то је хаос. У принципу, све је исто и са једном бебом од активности, али сама мама може са једном бебом… нико јој не треба… А са две… Па сад кад размислим, може сама и са две, али је свакако лакше и брже када је ту неко…

Ускоро пуне 2 године и “кажу” да је после све лакше. Видећемо.

Углавном, пресрећна сам што имам два сина (то сам одувек желела), који су толико различити, а близанци. Један је осетљив, нежан, хоће да се мази, да се носи, занимају га мозгалице и такве игрице… коцкице. Други је жилав, брз, спретан, само гледа неку зврчку да направи… занимају га усисивачи, бушилице, машине, скаламерије… отпорнији је доста. Ни физички не личе… вољени су… то је битно…

Фото: Сузана Томић, приватна архива

Зашто баш Данило и Чедомир?

Имена 🙂 Ја волим старинска имена… Тако да сам дала ја једном име, а супруг другоме… Данило и Чедомир. Чедомир је био мој избор и хвала Богу, лепо му пристаје. Баш је прави Чеда зврк! Данило се допало тати и ето 🙂 Дача и Чеда 🙂 Два моја света и две душе.
Ништа лепше нема него пробудити се поред два анђелка. Све знају, све опонашају… најлепши су нам и најпаметнији.

Да додам још да се моја деца никад нису играла са играчкама тако да се јуримо по кући, играмо се са тестом и водом, чак је муж и бушилицу изнео само без батерије, јер их то занима… улазе у купатило, пењу се на шољу, пуштају воду, улазе у машину, улазе у шпорет. Желела сам да им купимо неки инструмент, типа гитару, бубањ…али кад мало боље размислим … 😀 нека још мало 🙂

И савет за маме:

НЕ СЛУШАЈТЕ НИКОГА… само себе и децу… и нећете да погрешите. И увек користите помоћ колико можете… Муж је обавезан да помогне. Ја сам их прерано дала у вртић и покајала сам се, јер сам исто слушала савете. Нису 5 дана спојили, разбољевају се уместо да буду поред мене и у дому. Тако да, сада не иду и бирам да сам поред њих 🙂 Није напорно, можда док су баш бебе, али кад мало порасту, све је лепше и лепше… Сада када сретнемо некога са близанцима, само се погледамо, у граду, било где. Све је јасно из погледа “разумемо се”. Само стрпљење и после ћете бити обасипани пољупцима као ја 🙂