Сине, ако скренеш са пута то је јер ти ја нисам тај пут раскрчио

0
Фото: Unsplash.com

Бојим се, Коста, што још од рођења толико личиш на своју мајку.

Нисам љубоморан, далеко било, само док ти гледам тај најмањи прст на нози док спаваш, како га увијаш исто као она, прође ми толико светлих и мрачних мисли кроз главу у исто време.
Нисам замишљао родитељство оваквим.
Сетим се како сам твоју мајку гледао док спава, исто наместите руке, исто увијате стопала. Слатко али тако да се човек уплаши да ћете нешто сломити.
И ко зна шта сањаш, могу само да гледам капке и да се питам колико пахуља првог снега кријеш иза њих.
А онда се сетим, твоја мајка је рођена у неко друго време.
Њена генерација је видела један рат. Њих су убеђивали да смо у том рату победили, иако смо дебело изгубили. А у рату заправо нема победника, да знаш. После њега су сви хтели да решавају ствари разговором.
Али њена генерација је некако ушушкана између – боји се рата и бежи од њега, а опет не би разговором да реши ствари, сматра непотребним.

Твоја мајка и ја ћемо урадити све у нашој моћи да то не осетиш. Јер метак је најскупља ствар. Платиш главом или плаћаш живцима на рате док не платиш главом. Зависи са које стране метка се налазиш.

Али мораш знати, то што нећу дозволити да видиш то, не значи да нећу стати са неке стране метка да те заштитим.
Ја и твоја мајка, руку под руку.

Бојим се, Коста, што си рођен у таквој земљи где први пут морам да ти напишем нешто и да поменем рат. Али такав је живот, схвати.

Када бих покушао да променим све то, било би као да бацам грудву у лавину.
Сви су увређени некако, и свако мисли да је битнији од тебе.
Али није!
И неће нико на овом свету бити битнији од тебе док сам ја жив. И нико ти не може рећи да мораш нешто да даш, да некога волиш или мрзиш, да останеш или одеш. Погледај се у екран телефона (да, свестан сам да ћеш више држати телефон него мене за руку) и запитај се – шта је најбоље за Косту?

Једног дана свему дође крај. Угине љубимац, оде неко кога волиш, разбијеш омиљену шољу, изгори хард диск… Ништа није вечно, само сећање.

Пусти мало сунца до зеница и уради нешто вредно твог осмеха.

И сваки пут када ме пробуди твој плач у пола ноћи, ја размишљам да ли ћеш веровати у оне глупости – искварило га друштво?
Није друштво криво Коста, криви су родитељи.

Као родитељ ти кажем, и стојим иза тих речи, ако скренеш са пута то је јер ти ја нисам тај пут раскрчио.
Све остало је вапај немоћних људи.

Ти си мој спокојни свет, Коста. Увек си био, пре рођења, док си ме из маминог стомака ударао у леђа и ниси ми дао да спавам.

Док сам те замишљао знао сам да само моја леђа имаш да се ослониш.
И знам, једног дана ће ти бити блам да ме пољубиш испред школе.
Једног дана ја ћу имати све више потребе да ти се обраћам, а ти ћеш све мање имати воље да ме слушаш.
Разуми ме тада.

Ја сам живео живот да Радмила и Предраг буду макар мрвицу поносни на мене.
Тек када сам тебе први пут узео у наручје, схватио сам да су поносни на мене од првог тренутка када су ме угледали.

Бојим се само, Коста, што још од рођења, у овом себичном свету, баш толико личиш на себе…

Aутор: Жељко Јевтић