За једног чистача снега

0
Фото: Unsplash.com

Јутрос сам, у свом насељу видела једног повијеног човека. У тешким ципелама газио је дубоким снегом. Аутомобили, нити било које друго превозно средство није прошло тог јутра. Група људи која је ишла туда на посао, утабала је снег и направила јако уску стазу тек толико да се пробијеш до града. Човек је ишао испред мене и нисам могла да оценим колико му је година. Наставила сам напред док се у једном тренутку није изгубио из мог видокруга.

Поподне када сам се враћала приметила сам да је коловоз очишћен и да ми кретање није толико тешко. На улазу у насељу, спазих у дворишту једне куће повијеног човека. Држи ону лопату, чини ми се тежу од њега и баца онај снег. Руке су му црвене, јер је мраз почео опет да гризе. Као оловне, тешке му ципеле прекрио снег. Можда су и мокре. Слабо обучен. У неким такним црним панталонама и још тањој јакни кроз коју свира студен, ради оно што мора.

Домаћица куће га гледа и пожурује. Пролазим поред ње и јављам јој се. Пита ме за мајку. Човек подиже главу. Испод капуљаче му се уцаклиле очи. Црна брада прекрила му образе. Спазих да му је вероватно око 50 година, али му мука избраздила чело и утабала очи. Огрубеле му руке од чишћења снега. Тако, чујем, храни своје. Не знам кога има, кога чува и кога чека.

Погледах му тада боље шаке и видох промрзлине. Он ми се осмехну доброћудно и поче поново да избацује снег. Када сам секренула у своју улицу поново пролетеше пахуље поред мог носа. Знала сам да није крај овом снегу. Само се надам да онај човек има где да оде и да ће му тамо бити топло.

Сломи се у мом срцу једно срце. Никада за нешто непотребно. Увек за ретке. Сломи се о живот. О онај живот који склањамо под тепих и од ког окрећемо главу. Сломи се о ону лопату коју је држао јадни човек који ништа није скривио. Који је промрзaо и побледео од нејела. Осушен, са цокулама и избушеном јакном. Сломила се о њега једна суза. За њим и његовим укоченим рукама. Просуо се на мене цео свемир бола за једним чистачем снега, који је уочи Божића био једини на улици.

Док су други били у кућама он је једва чекао својој да оде. Надам се да они којима иде знају да цене ове промрзле прсте. Надам се да знају. И нека му следећи пут макар додају рукавице.

Aуторка: Викторија Марковић