Дођи да остаримо заједно

Фото: Фејсбук страница Србија (старе слике)

Прочитала сам синоћ: Шабанова песма „Краљ боема“ је готово у целости Драинчева песма „Одговор на мајчино писмо.“

Иако сам своје срце у крчми пропио.

Први пут сам на сопственој свадби села за сто негде око поноћи да попијем кафу. Стопала су ми бридела од целодневног играња, и упркос клими, осећала сам сваки степен тог врелог јулског дана. У сваком смислу врелог.

После три гутљаја кафе, музика је на тренутак стала – и онда су кренули познати тактови. Имала сам тек толико времена да видим како се ионако загрејани сватови буквално усијавају: руке крећу увис или посежу за чашом и флашом, лица се грче, осмеси се трансформишу у носталгију – кад се испред младеначког стола појавила моја сестра. Само смо се погледале.

„С намером дођох у велики град,
Оставих за мном моје родно место…“

Месецима пре него што сам с намером пошла и дошла у Београд, највећи велики град на свету, буквално сам трчала у његов загрљај.

„Једва чекам да одем одавде.“ – то је говорило свако зрнце мога тела и срца.

А онда, кад сам коначно села у тај аутобус, Ласта у 17h – сломила сам се. Плакање је трајало цео први семестар. И кад нисам плакала да се види, плакала сам у себи. Због тог малог, најмањег родног места.

(Касније сам схватила да је то отприлике мој оптимални период прилагођавања – три месеца. Јер ми је толико требало да се навикнем на предшколско, на музичку и средњу школу, на Београд, па поново на П. и на крају, ето, и удају.)

Углавном. Нисам ја била неки Шабанов обожавалац, али сад, кад кренем да мотам филм, јер га сви мотају – ниједан већи животни догађај није прошао без његове песме.

Била сам у средњој школи кад сам први пут чула друга како пева: „Данима те чекам да скинем ти с косе пахуље снега“ – како је једноставно љубав спакована у стих!
Моје девојачко вече почело је песмом „Верујем у љубав“ – какво прорицање судбине!
Изнад наших чаша су се разумели погледи: „Дођи да остаримо заједно“.

Мама је имала некад ту касету са његовим песмама. Сећам се оног цактања касетофона и звука премотавања. Исто као што се сећам стида и подсмеха у основној школи кад је нечији лексикон кружио одељењем, а ја на питање „Која ти је омиљена песма?“ написала Шабан Шаулић: „Два галеба бела.“ (Нисам била ин, сви су писали „Ђогани: Идемо на Марс.“)

Касније, после свих школа и школица, кад одговор на питање „Коју музику слушаш?“ престане да те одређује као особу, било је лакше да слушаш све што ти је воља и да у томе уживаш.

А сада, када је умро, никог више није срамота да каже да воли његове песме.

Јер си могао бити „уморан од ноћи, сломљен од живота“.
Да „певаш песме и надаш се бољем“ и да чекаш оног што би те „позн’о међ хиљаду жена“.
Да се сломиш кад почне „мој дом је негде на југу“ и будеш „краљица нечијег срца“.

Све је почело са: „На растанку ружу си ми дала и пролила ријеку врелих суза“.
Тако се и завршава.