Дете није терет, већ срећа

0
Фото: Сачекај мало

Кад мало размислим, живот самохраних мајки и оних које живе у заједници, имају сличности: верујем да су све мајке подједнако посвећене деци, без обзира на свакодневицу и различите ситуације с којима се суочавају.

Моје дете ускоро пуни 6 година; никада није живела са оцем, подижем је сама. Све одлуке везане за њу доносим сама. Консултујемо се понекад; некада раније сам гајила илузије о томе какву ће он улогу имати у њеном животу. Кад су се илузије распршиле а коцкице склопиле, остала сам да сопственом памећу и искуством (или неискуством) одлучујем шта је за њу најбоље. У који вртић да је упишем, какав да јој буде животни ритам, на које активности да је водим. Ради одржавања добрих односа повремено га питам за мишљење. У суштини и не морам, јер реално посматрано, све је на мени.

Свим мајкама добро је познат бесконачан низ наизглед безвезних радњи које чине дан, а дан нам траје и по 25 сати. Некада ми се чинило да су то све ситнице, рутина које свака забога ионако мора да обавља, и шта се онда толико жале све те жене са децом, ма то је све тако нормално и достижно и скроз у реду, шта им фали.

Нормално – јесте.

Достижно – па кад морамо, јер немамо другог избора.

Да ли падамо на нос? Да.

Да ли нам је лако? Не баш. Али гурамо, јер – немамо другог избора.

Да скратим причу, све мајке ово разумеју јер им је добро познато.

Устајање у зору јер се дете буди и тражи своје.

Спремање, вртић, посао, набавка, да ли си пишкила и опрала руке, хоћеш ли већ једном да поједеш све из тањира, хајде пери зубе немој да се играш са четкицом, нема више цртаћа, време је за спавање нећу више ништа да чујем обуци пиџаму сама довољно си велика…

Па онда кувај, пери, пеглај, поспремај… и тако у круг и у недоглед.

Неких вечери успем да останем будна мало дуже па се вучем по кући и покушавам, не знам ни сама шта покушавам али добро звучи.

Других вечери се једноставно онесвестим поред уснулог детета (да, ми спавамо заједно).

Године пролазе
Недавно ме је пријатељица (неудата и без деце) спопала и напала: те превише се бавим дететом, те нигде ме нема, те живот ми пролази… Крајње је време да почнем да се бавим собом.

Помислила сам, можда има истине у томе.

Нигде не излазим, ако изузмемо одлазак на дечије рођендане у играонице.

Позориште, биоскоп, ресторан, део су давне прошлости. Дружим се када успем да саватам слободну другарицу (ако је између два момка), па пијемо кафу у неком од „цхилд фриендлy“ кафића док моје дете шармира конобара не би ли добила што више оних кексића које удељују уз кафу.

Помислила сам, а што да не? Зашто се ја не бих некако организовала, нашла бебиситерку, скоцкала се и погледала мало шта има тамо, у спољном свету.

Али нисам
Јер ми је моја (неудата, без деце) пријатељица још рекла и следеће:

„Зашто се толико бавиш тим дететом, зар не схваташ да ће те она једног лепог дана шутнути кад јој више не будеш потребна?“

Има ситуација које вас толико затекну да останете без речи.

А шта бих све рекла, само да сам у том тренутку била у стању…
Рекла бих јој да ја моје дете волим највише на свету, и да је сваки тренутак који проведемо заједно, зилион пута вреднији од времена који она проведе спремајући се за излазак и провод.

Рекла бих јој да је моје дете оно највредније што сам икада имала, и што ћу икада имати.

Рекла бих јој да је највећа срећа имати уз себе мало биће које уме да грли без задњих мисли, да воли искрено и свим срцем – и да се радује гуменим бонбонама сто пута више него она новој хаљини или ципелама.

И тако сам ја наставила своју свакодневну рутину, јер ово једно мало биће које подижем, има једно детињство, а ја не желим да пропустим ни један тренутак, ни један дан.
Знам да ће доћи време када јој више нећу бити потребна као сада. Знам да ћу тада моћи да се вратим себи, својим личним жељама и потребама. До тада…

Хајде пожури обуј се узми своје ствари немој ништа да заборавиш, зашто сада плачеш, заборавила си лутку па добро вратићемо се по њу ево ти марамица истреси нос, немој то да дираш, јесам ли ти већ рекла да не дираш воће у продавници зашто морам стално да понављам…

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!