Да ли сте се икада питали како је мајкама чија деца имају полусестру или полубрата?

0
полусестру или полубрата

Моја ћерка има полусестру и полубрата. Није ми лако да о томе пишем. Велика је вероватноћа да ћу бити погрешно тумачена или несхваћена. Ипак пишем јер је ово мени изузетно важна и болна тема.

Причала сам са пријатељицом чији је бивши супруг оженио комшиницу и са њом добио дете. Њој је све то било ок, његова комшиница никад није била и њена, његов живот – његова ствар. Али њихова заједничка ћерка још увек није пристала да упозна свог полубрата.

Друга пријатељица има полубрата кога због нетрпељивости бивше очеве супруге никада није упознала.

Трећој је, пак, две године било потребно да прихвати чињеницу да су њене ћерке добиле сестру по оцу.

Много је оваквих примера, али и оних где се браћа и сестре лепо слажу без обзира да ли имају исте родитеље, или не.

Кажу да деца треба да се познају, друже и воле. Увек ће имати једни друге у животу, какве год биле судбине и односи њихових родитеља.

Психолози и социјални радници инсистирају на успостављању блиских веза међу сродницима.

Све је то лепо, и све је то неспорно тачно. Али ја бих волела да неко једном напише текст на тему:

Како је мајкама чија деца имају полубраћу или полусестре?
Ево како је мени.

Тешко.

Моја ћерка има полусестру и полубрата. То су лепа, драга и весела деца. Сво троје се лепо слажу и радо проводе време заједно. И то је одлично.

Али моја прва асоцијација кад их видим, јесте да моје дете живи само са једним родитељем, и да је много пута пожелела присуство оца али није могла да га добије. Често помислим на све што јој је у животу ускраћено, и на јефтину реченицу коју сам много пута чула а које се гнушам – “таква јој је судбина”.

Сетих се једне типичне америчке серије у којој последња по реду жена, прима и помаже децу свог супруга – из два претходна брака. У тој истој серији бивше жене без икаквог снебивања или задршке, долазе у ту исту кућу и та весела дружина функционише на сасвим задовољавајући начин.

Много бих волела да ми живот буде макар налик на ту серију. Али није. Можда време заиста чини своје, можда ћемо сви заједно једног дана весело ћаскати уз кафу и колаче, а ја ћу искрено, од срца, бити срећна што моје дете није јединче и има на кога да се ослони у животу.

До тада, иако сва та “друга” деца никако нису крива за лоше односе њихових родитеља, и заслужују да увек буду дочекана уз осмех и топао загрљај, у мени ће помисао на њих, будити тугу.

Можда ме ово признање чини лошом особом. Животна искушења су ме научила да не кријем емоције и да ствари приказујем онаквим какве јесу. Ништа није идеално нити нашминкано. Наши животи су несавршени, дани преоптерећени а осећања лелујава. Од велике радости до дубоке туге, ниједан дан није налик на претходни, а никада не знам какав ће бити следећи. Много, много бих волела да осећам другачије, да раширим руке и пригрлим све те мале људе, ту децу која су постала део нашег живота а да ни ми, ни они то нису тражили.

Зато, ако би неко могао да ми објасни како се то ради, како да се ослободим стега и почнем да гледам на живот другим очима, била бих му веома захвална.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!