Кроз трепераве листове старе брезе пробијају се искричави зраци. Одбијају се или настављају даље, шире се по чистом и свежем јутарњем ваздуху. Мешају са веселом мелодијом птица, тих доконих и увек добро расположених весељака који величају живот и његово постојање. Одувек је тако, зар не? Не обраћамо превише пажње на уобичајене, свакодневне догађаје… Догађај. Толико сведен на једноставно да догађај више и није. Све до тренутка када у нама завлада мрак, хладноћа, неприсутност. Празнина. То је онда догађај…
Празнина настала од вишка таме. Настала од превише ,,нечега“…Чега?
Ана, окупана том животоносном светлошћу, одсутно корача кроз раскош пролећног јутра. Нека јутра просто, нису за нас. Ово свакако није њено. Ко зна ко му се радује и ко ужива у њему. Не, није јој криво због тога, не осећа љубомору, не осећа завист. Заправо, не осећа ништа… Не осећа….Не осећа. Само бол. Али, она је толико дуго већ присутна да се и навикла на њу. Боли је зато што се сећа. А сећа се сваким кораком који прави по чистом и сјајном тротоару. Заболи је ту негде где кажу да станује душа. „Ето“, помисли и иронично се насмеши , „изгледа да је имам и ја… Чим ме боли.“ А рекао јој је да је нема.
Пушта корак. Нога се пружа кроз мекани и светли дан… Споро, бескрајно дуго . И боли без престанка… Стаје на земљу. Боли. Исто боли. Удахне. Боли. Издахне. Боли. Исто… Значи, сећа се. Иако га не призива у своје мисли, он је ту, свеприсутан и једнако снажан у свом постојању.
Па ипак, мора да постоји неки начин да се одагна оно што смо некада били, у шта смо некада веровали, оно шта смо некада живели… Мора да постоји начин да то што смо били престане да буде, да биствује ако више нисмо цели… Ако смо заборављени. Ако смо сада само пола од онога некада…
Јавља се у пролазу старијем брачном пару. Комшије. Саму себе не препознаје. Запањи је њен властити срдачни осмех, љубазне речи упућене драгим људима. Прошли су одавно, али она, зачуђена, пред очима још увек има свој малопређашњи осмех, блистав и јасан. Као неко своје страно тело. Нешто што и јесте њено, али не зна одакле јој… Је ли то њен осмех? Зар то она у овом тренутку, у овом стању, може да уради? Нема одговора… Само зна да се и даље сећа. Зна јер је боли. Докле ли ће…
Од њега ни здраво, ни збогом. Ништа. Дуго већ… Крај је ту већ одавно, јасно јој је. И нема она кога да чека. Нема коме да се правда. Само да ову причу може некако са себе да заврши. Сети се онда… Једном су се као деца играли су се жмурке. Одбројала би до 100, али тај кога је тражила, ко се играо са њом, отишао је својој кући. Ушушкао се у сигурност и топлину свог дома. На њу као да је заборавио. Остала је напољу сама, да стоји испод тихог звезданог неба на прохладном вечерњем ваздуху. Посматрала је одатле његову силуету на сјајножутом прозору. Између њих мрак и тишина. Изнад њих трепетаве звезде. И хладноћа. Бол. То је крај игре.
А онда, попут дављеника који се сваким израњањем бори за живот, поста свесна своје немоћи и , истовремено, своје моћи. Једнако јаке, сигурне и чврсте. Скрајнуте и остављене за овај тренутак у коме више нема чега да се боји. Јер, све је већ дала, а заузврат ништа није тражила.
У тренутку оштар рез унутар груди. „Крајње је време да ја са том причом завршим“, са одлучношћу рече сама себи. Готово. Овде је крај приче. Написаће је она. За себе. Себи. Завршиће са тим сећањем. Постаће прошлост. А онда ће она наставити да дише. Без бола. Да корача. Без бола. Избациће празнину и попуниће је овим топлим сунчевим зрацима који јој сада милују лице. Време је да воли себе. Себе сада. Да једно овакво јутро буде њено. Ведро, насмејано и трепераво… Једно, за почетак… И са осмехом на лицу ког и није била свесна Ана пожури својој кући.
Aуторка: Љиљана Соколовић
Топличанка је душа од жене.
