Шест дана и пет ноћи

0
сачекај-мало
Фото: Сачекај мало

Махала сам док се аутобус полако удаљавао. Махала сам а заправо нисам ни знала да ли ме ћерка види кроз затамњена стакла аутобуса који ју је прогутао и одвео. Полако сам се окренула, вратила у своја кола и отишла на посао.

Овај увод звучи драматично, али – тако сам се и осећала. Срећом, није била у питању никаква драма, већ само њен одлазак на зимовање са вртићем. Њен први самостални одлазак без родитеља.

*****

Мишљења су подељена, треба ли децу гурати у правцу осамостаљивања или једноставно пустити да време учини своје. Знам да су нека деца већ од четврте године почела да се одвајају од родитеља. Вероватно због околности у којима одраста, зато што живи сама са мајком, моја ћерка је прилично везана за мене. То не значи да не воли да се дружи, напротив. Али све до прошле године, одбијала је на пример да учествује у “пиџама партију” који се једном месечно организује у њеном вртићу. То је значило провести ноћ са другарима и васпитачицама. Једног лепог дана је променила став, и од тада је последњи петак у месецу дан коме се много радује. Но, једно вече и једна ноћ, то некако и прође.

А сада је дошао ред на рекреативну наставу. Шест дана. Пет ноћи.

И да, знам да је било крајње време, и знам да јој то путовање може само користити. И знам да се ништа лоше неће десити. Знам да је обезбеђена и заштићена, у друштву деце и васпитача са којима иначе проводи више времена него самном. Али опет…

Та празнина

Неколико дана пред пут сам почела да пакујем њене ствари, трудећи се да следим инструкције из вртића. Потерала сам је да учествује у паковању, показала јој шта сам спремила, у којој кеси је који комад одеће. Свечано сам јој уручила њен први несесер (“Мама, то је сада моје?” – сјај у очима говорио је довољно).

Криза је наступила ноћ пред пут. Стисла се уз мене и плакала, “Мама нећу нигде без тебе“. Заспала је у сузама, а ја сам је грлила и трудила се да не размишљам ни о чему.

Махала сам док се аутобус удаљавао, не знам тачно коме, јер су стакла била затамњена па се путници нису ни видели. Аутобус је отишао, а ја сам пошла на посао успут размишљајући како да на најпаметнији начин употребим “слободне” дане.

Јесам ли била срећна, несрећна, потиштена, расположена…? Од свега помало
Био је то први пут за шест година да ми се пружа прилика да читавих пет дана проведем како желим. Без обавеза, без спремања доручка/ручка/вечере. Без одвођења/довођења из вртића. Била сам слободна као птица на грани.

И шта обично ради особа која је навикла на обавезе а успут се тотално одвикла од слободе?

Не зна како да слободу искористи.

Саставила сам списак свега што иначе тешко постижем: лекари, спремање куће, кафе са другарицама, биоскоп…

Амбициозно сам направила распоред, када ћу шта да радим.

Испланирала сам сваки минут тих шест “слободних” дана.

Јесам ли урадила све што сам желела?

Не.

Трудила сам се, заиста јесам. Понешто сам и постигла. Али изгледа да сам од оних мајки које не умеју да уживају без свог детета.

Речено ми је да то није добро, да сам пригрливши родитељство негде успут изгубила себе. Јер не смемо да заборавимо да је изузетно важно да негујемо онај део своје личности и својих потреба, који нас чини онаквим какви јесмо. Не смемо да заборавимо да се бавимо собом, сопственим развојем, хобијима, пријатељима.

Наша деца подсвесно упијају сваки наш покрет, сваки став и однос, па и онај према животу. Мајка која је свесна себе и успешно води рачуна о својим потребама, даје пример детету – и врло је вероватно да ће то дете тај пример следити када одрасте.

Верујем у ове тврдње и одавно сам себи обећала да ћу мислити на себе, да нећу заборавити на сопствени живот и сопствене жеље. Верујем да је то један од услова за успешно родитељство.

Ипак, овог пута сам изгледа затајила.

Покушавала сам, није да нисам.

Обишла сам пријатеље које дуго нисам видела. О чему смо разговарали? Ееех… показивала сам слике са рекреативне наставе.

Изашла сам са пријатељицом на вечеру. Ето! Једино… када желите да изађете на неко фенси место а нисте на време резервисали, добијете термин од 19х. Сала је била празна. Додуше музичари су били ту, могле смо да уживамо у тонској проби.

Размишљала сам о одласку у биоскоп, али нисам отишла.

Желела сам да се наспавам. Свако вече бих легла рано, али сам се будила на два сата и превртала по кревету уз свакојаке снове.

Хтела сам да поспремим и побацам гомилу непотребних ствари којих увек има напретек. Уместо тога, вртела сам се по стану и бројала дане. Још четири, три, два…

*****

Аутобус се појавио иза кривине, успорио, зауставио се. Кроз затамњена стакла су се назирале ручице које су махале. Махала сам и ја, не знам тачно коме, али ипак. Нестрпљиви родитељи гурали су се испред врата и пружали руке. Насмејани малишани падали су им у наручје; препричавали су се утисци, канула је и понека суза.

Мало насмејано биће скочило је са степеница аутобуса, чврсто сам је загрлила. Речи су се сударале и саплитале, смејале смо се и љубиле.

*****

Да ли је ово путовање било важно за њено одрастање и сазревање? Верујем да јесте. Верујем да сам и ја за тих шест дана / пет ноћи, научила много тога.

Знам да је за сваку мајку неопходно да брине, не само о свом детету већ и о себи. Али слободу свако тумачи на другачији начин. За некога ће то бити изласци и лудовање. Ја, пак, бирам слободу да јавно кажем да ми је дете недостајало и да ми њено присуство значи много више од било чега другог.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!