Моја љубавна прича

0
љубав
Фото: Pixabay.com

Љубав је најлепше осећање које се јавља у сваком човеку. Кад се родимо, наша прва љубав су мама и тата. Волимо брата или сестру, другарицу или друга. Поред те љубави јављају се симпатије. Нека симпатија је из улице, нека из вртића или школе. Нису то баш праве љубавне приче, као што се воле одрасли, али су за нас веома озбиљне. Због симпатије срце лупа јаче, због ње се не спава, мења се фризура и још много тога.

Моја озбиљна љубавна прича почела је у првом разреду. Можда је било рано за то, али десило се. Нисам, у ствари, ни знала шта се дешава, само се појавио осећај неке среће кад сам видела тог дечка, а још је већа срећа кад он погледа мене. Сад знам да је то била симпатија. Звао се Петар – дечак смеђе косе, са пегицама на лицу. Имао је брата близанца који је био скоро исти као он, али никад их нисам мешала. Увек сам знала који од њих је Петар. Разлика је за мене била велика. Он се лепше смејао, имао је рупице и лепше је читао. Волела сам да слушам кад он нешто чита и кад одговара на часу. Посебно сам волела да седим близу њега. Није било срећније девојчице од мене кад ме је учитељица разместила у клупу иза њега. Од тог дана, сваки одлазак у  школу био је велика радост.

Било је у одељељу још других симпатија и љубави, а ја сам се надала  да сам његова симпатија. Лађе су ми потонуле када сам сазнала да је његова симпатија моја другарица из клупе Јана. Сећам се тог дана, тужног доласка кући и лошег спавања. Није ми се ишло у школу, нисам више била срећна. Он се за време часа стално окретао и нешто тражио од Јане. Увек му је фалила гумица или бојица. Ја сам посматрала и била све тужнија. Јана није волела њега. Допадао јој се дечко из старијег разреда и Петар јој уопште није био занимљив. Чак га је исмејавала. Једном је на часу физичког лопта јако ударила Петра и он је пао и повредио руку. Јана се смејала. Ја сам била близу и помогла му да устане. Од тада није гледао Јану, гледао је мене. Нисам веровала у тај поглед, чекала сам сутрашњи дан.

На часовима се поново окретао, али сада је понешто тражио од мене и смешкао се. Поново се у срцу чула музика, поново је моје срце јако лупало и лице ми је било румено. Била сам срећна, али нисам знала шта он осећа. Дошао је мој рођендан. У својој перници сам пронашла срцасти папир на коме је писало „Срећан рођендан, Петар“. Био је згужван, али вреднији од свих осталих поклона заједно.

Чудан је осећај када си срећан због нечије пегице и осмеха. Било је то давно, али се сећам осећања лептирића у стомаку кад он уђе у учионицу, баци ранац на клупу и каже „Ћао, Ива“. Ближио се крај школске године. Није му се ишло на распуст. Петар је долазио у парк са братом, а ја сам долазила са другарицом и били смо срећни. Неко време га није било у парку, његов брат је рекао да се сели у Београд. Мислила сам да је то шала и нисам обраћала пажњу. Отишао је на летовање и више га нисам видела. Долазили смо у парк и мислила сам да ће се његове пегице појавити. Пошли смо у други разред, а Петра није било. Учитељица је рекла да су се одселили. Била сам тужна као и оних дана кад је гледао Јану. Плакала сам цео пут до куће и дуго туговала.

Љубав јесте најлепше осећање, али сам се тада питала зашто кад због ње тугујемо. Тада сам мислила да је моја љубав најјача, а моја туга највећа. Често сам се сећала Петра и наше љубави из првог разреда. Знам да ће бити још љубавних прича, али Петар је прича за себе.

Ауторка: Ива Станојевић