Непостојано а

0
књига

…је гласовна промена где се самогласник а у неким речима и облицима речи губи, а опет у другим облицима истих речи се појављује. Мина замишљено затвори књигу. Хм… Оно што се губи па се опет појављује никада се није ни губило. У ствари, само није било видљиво. Није желело да буде видљиво. Као сунце у кишном дану. Попут овог… Подиже поглед ка прозору и испрати несигурно кретање једне капи на стаклу. Капљица као да је у чуду што и она тако мала и ето неважна може да направи неки свој пут. Да остави траг. Да угради себе у овај простор и ово време. Непостојано а. ,,У реду је, мала”, рече Мина. ,,Само ти ради своје. Не могу сви да виде…“

Превише чита, кажу јој. Њој се одувек чинило да је обрнуто. Никако да се начита. Сви ти ликови, осећања, сцене, светови. Речи, склоп реченица, размишљања, ток мисли.  Право богатство разноликости. Најбоље од свега је то што живи све прочитано. Лако јој је да чита књиге. Са људима је друга прича… Дословце. Насмеја се сама себи: ето, завидан читалачки стаж, толики сјајни класици, биљантни бестселери, награђивани наслови, па опет не знаш да читаш. Живот се изгледа не учи из књига… То јој је било јасно чим га је упознала. Није могла да га упореди ни са ким. Како да га схвати, разуме, доживи? Како да га прочита? На тренутке би се откривао попут већ прочитане књиге. Био је јасан, познат, близак. А онда опет далек и туђ. Нечитљив… Заволиш и оно што још не можеш потпуно да разумеш. Или да до краја прочиташ…

књига

Стару бакину књигу пажљиво смести на полицу међу остале. У тишини су живеле своје чудесне животе. Каква бучна тишина. Погледом шара по полицама. Има разноразних наслова… Многе од њих је већ прочитала, познала, доживела. Текстилне корице. Кожни повези. Оне без корица. Привуче јој пажњу наслов који је одударао од осталих. ,,Велики кувар“. Е, то је нешто друго, помисли с иронијом. Практична књига! Има везе са животом. Једва је извуче између густо поређаних наслова. Позната фина прашина, невидљива, али присутна међу корицама. Благо голица ноздрве, осећа се под прстима. Патина на листовима и у речима. Метни… дејствује…с прста дебљинецетка. Милина јој прође душом. Бакина и њена душа се сада сусрећу на овом месту… У једном тренутку нешто испаде из књиге. На поду је било писмо. Саже се и узе га. Старинска коверта. Без адресе. Писмо није залепљено. Бакино, претпоставља. Да га отвори? Бака се сигурно не би љутила. Никада се на њу није љутила. Сети се изреке да је радозналост убила мачку, али јој се и насмеја јер друга каже да мачка има девет живота. Шта ли је тачно, помисли док је пажљиво отварала коверту.

Указа се читак краснопис. Драга моја Љубо. Стресе се. Осећала је као да дира у забрањено и не беше јој пријатно због тога, али ипак настави пажљиво да чита, као да ће неком неконтолисаном, грубом кретњом или непажљивим читањем да повреди баку или уништи писмо. Узбуђена и нестрпљива, као да открива неку тајну коју не жели да повреди, скрнави и испрља, усредсреди се на текст писма. Пажљиво, с поштовањем за свако слово, као за живо биће, настави даље.

књига

 Не замери ми. Морам да ти пишем. Само тако могу да живим.

Постоје оне ствари и они људи који су наши и када нису са нама, и онда када им је судбина наменила друго овоземаљско одредиште. Али оно место у коме стварно живе није од земље ни цигле.

Сећам се тренутка када сам од свог драгог и уваженог професора на поклон добио пенкало. Беше то награда за изузетан успех и узорно владање које је он код студената веома ценио. У намери да својим, можда прекомерним, усхићењем не повредим своје другаре, устручавао сам се да јавно покажем своја осећања у том тренутку. Зато сам у самоћи ликовао и уживао у разгледању пенкала. Наслађивао сам се присећајући се сваког тренутка доделе награде. Признајем, моје самољубље је тада владало нада мном. Међутим, у селидбама из стана у стан током студирања, тај драгоцени поклон је, на моју велику несрећу, нестао. Не могу ни да претпоставим шта је било са њим и како се догодило да нестане. Очајање ме је дуго држало… Ипак, време је велики учитељ. Пушта те да сазриш у својој невољи и да добро утонеш у своју муку, води те ка самом себи и тражи од тебе да се преиспитујеш, да добро видиш оно што јеси и оно што је требало да будеш. И тако те тај учитељ, тим тешким и мучним путем, доведе до просветљујуће и спасоносне мудрости… Схавтио сам да је пенкало било само инструмент којим је професор желео да награди моју преданост учењу и изузетне резултате, а поред тога да ми укаже уважавање за моје примерно понашање. Оно што зам заправо добио није пенкало. Добио сам много више од материјалног, од предмета. Љубав, поштовање и лепе успомене су она награда коју сам тада примио. То је награда која ми је заиста била потребна. Схавтио сам шта сам добио онда када сам схватио шта сам игубио. Таква је изгледа моја судбина… Оно што сам изгубио, оно чега изгледа више нема, што наизглед не постоји- разлог је мог живота. Добио сам највредније… Моје срце је сада мирно. Хвала Ти.  

Мени је довољно то што је у мом срцу записано. Мора да ми буде довољно, јер нешто светије на овом свету не може да постоји. Знам ја да никад нећеш бити поред мене, али се тешим што те записах на неизбрисивом месту. Као на крајпуташу. Чувар вечни, чувар једне вечности.

Писаћу Ти и даље, али Ти писма нећу слати. Знаћеш Ти и када сам и шта писао. Знаш и зашто морам. Збогом, драга Љубо моја.

 Твој чувар вечни.

Мир и тишина. Топло је гледају књиге са полице. Ћуте, а кажу јој да је добила  одговор. Тишина, а у њој све. Мина је пажљиво вратила писмо у коверту, па коверту у књигу. Књигу на њено место. Као да ставља најсветију ствар на њен величанствени трон. Себе у себе. Сада је све на свом месту. Насмеши се. Хвала ти, бако. Одувек си била на мојој страни. У књигама је све. И оно видљиво и оно невидљиво.         

Трагање за невидљивим је оно што јој је чинити. Не одустати. Прочитати до краја. Разумети. Схватити. Доживети. Заволети. Волети. Волети непостојано а.

Ауторка: Љиљана Соколовић