– Школска, имаш ли асепсол? – Немам, можда стигне неки алкохол, тешко је баш, немам ни маску, носим ону за вариоца.
…
Гимназија у Прокупљу, крај прве године. Ниједна петица из српског језика и књижевности није закључена. Професорка Зора Поповић је и тог дана смело крочила у учионицу. За 10 минута је закључила све оцене. Све, сем једне заправо.
– Ја желим да одговарам за 5! – рекла је помало стидљиљиво.
– Наравно, мораћеш да одговараш цело прво полугодиште – кратко је констатовала, а затим набројала све наслове књига које је потребно да спреми за следећу недељу.
– Морала би да поправиш своје оцене на појединачним делима – наставила је.
– Разумем, спремићу их! – села је, а затим почела да трља своје знојаве руке.
Тог петка, сваки херој је пао за једно место. А наредних недељу дана, за још по два, ако мене питате.
Од понедељка до четвртка, одговарала је непрестано, пуних 45 минута. Сећам се да јој је отац донео на великом одмору „Киткет“ чоколадицу са слоганом „Направи паузу!“. Није се уплашила, мислим да је тих дана савладала сав свој страх и превазишла све своје несигурности.
А онда петак! Сви смо ћутке посматрали професорку како уписује ту петицу. Села је, а затим ме је чврсто стегла за руку, вероватно је тек тада постала свесна свог подвига. Без фора, без упадица, са знањем пуних џепова, јер то је она једноставно.
Вечерас је Вождовац у 20:00h аплаудирао медицинским радницима. Изашла сам на терасу да их поздравим, последњи пут сам то урадила 2002. године након наступа кошаркашке репрезентације Југославије.
Ових дана, моја идеална петорка је у апотеци, на челу са Бодирогом који носи маску за вариоца.
Знам да свако од вас има свог Бодирогу, Дивца или Стојаковића у том тиму, зато изађимо да их поздравимо свако вече, јер ово нису првенства, нити олимпијске игре. Финале играмо сваке вечери!
Не бринем за себе, када познајем оног ко ме чува!
Не дај се, генерацијо!
❤
Ауторка: Милена Ивановић
Топличанка је душа од жене.
