Нећу лагати, било је дана када сам, буквално, режала наређења својој деци у лице. Просуто млеко или неред доживљавала сам као катастрофу. Навике бића са којима живим су ме излуђивале и доводиле у пред-шлог стање.
Моја старија ћерка је уметничка, радознала душа која је вечито у испробавању нових ствари. Њен сваки креативни пројекат наилазио је на моје негодовање и неодобравање. Јер нови рецепти и уметничке активности за последицу имају умазане рукаве и неред.
Моја млађа ћерка је мали модни геније, обожава накит и плишане играчке. Њено инсистирање да у колима везујемо и плишане играчке, да се сваки пут окити пре изласка из куће и њен ноншалантни однос према времену су ме нервирали до тачке пуцања.
Мој забавни, опуштени и спонтани муж, са својим неоптерећујућим плановима у мени је изазивао љутњу и бес. Њега бих зато игнорисала данима.
Људи који су моји најближи, које треба да волим безусловно, за мене су представљали скуп навика које су мени биле иритантне, непрестано ме доводиле до лудила, љутиле ме и мењале моје планове – који су били савршено контролисани и ефикасни.
Нисам била ни мајка, ни жена, па ни нормално људско биће. Стварала сам токсичну атмосферу која је диктирала контролу.
Како то знам?
Једва сам трпела себе саму. Ја себе нисам могла да поднесем. Самој себи сам ходала по живцима. Будила сам се љута, изнервирана, бесна. Будила сам се спремна да обрнем још један круг завођења реда и контроле. Заборавила сам на забаву. Заборавила сам да се смејем. Заборавила сам да будем захвална на свему што имам. Можете да замислите како су се осећали чланови моје породице.
Сваког јутра, по наредби, послушно и ћутке, моја старија ћерка би дошла да је очешљам. Брзала сам, чупала сам је, и претварала сам се да не видим да јој се грчи лице. Увек смо били у журби, а ја бих пре своје рођено дете почупала него да закасним.
Нисам била ни мајка, ни жена, па ни нормално људско биће. Стварала сам токсичну атмосферу
Онда би дошао ред на млађу ћерку, која би увек замолила да се сама очешља. На то сам одговарала виком: „Немамо времена за то сада!”.
Једно јутро, у ужурбаном темпу какав сам форсирала, млађа ћерка ме није питала да ли може сама да се очешља. Било ми је лакше. То је значило да јој за два минута средим фризуру, узмем гумицу и вежем јој реп и за три минута излазимо из куће.
Агресивно и ужурбано сам јој скупљала косу, када ми је мој одраз у огледалу лупио шамар. Усне су ми биле стиснуте у танку линију, обрве скупљене и намрштене, готово спојене. Коса ми је била у хаосу, ја сам изгледала као бледа верзија нечега што би требало да буде жена. Била сам љута, намргођена сподоба.
Израз лица моје ћерке говорио је: Ко си ти? Где је моја мама?
Презнојила сам се. Сузе су ми се навирале, али сам их зауставила, јер менаџери породице не плачу. То је последње што менаџери раде.
Пустила сам јој косу. Руке су ми дрхтале. Глас ми се истањио.
„Како би ти средила косу?” напокон сам питала.
Била је шокирана. Није очекивала.
Узела је чешаљ и маленим, али спретним покретима чешљала косу.
Насмешила се поносно, док јој је коса сијала и падала несметано преко рамена.
Менаџер у мени је приметио да јој коса на потиљку није очешљана, али је заћутао.
„Хвала ти мама, ово сам одувек желела да урадим сама.”
Био је то најлепши поклон. Није ми требало много времена након тога да схватим да постоји прегршт ситуација где могу да питам: „А како би ти то урадио/ла?”
Схватила сам да су сви око мене испуњавали своје обавезе, само на другачији начин од мене. А ја сам се неким страшним путевима убедила да је мој начин најбољи.
Начин на који моја старија ћерка пакује торбу за тренинг, чува новац, бира поклоне или учи је само другачији од онога како ја сматрам да то треба да се ради. Њен начин није погрешан, другачији је.
Мене је оптерећивало све што није по мом.
Како би ти то урадила? Често упитам када видим да чудовиште у мени почиње да изгара од беса.
Када сам напокон попустила, и добро осмотрила како људи око мене раде ствари на свој начин, у своје време, видела сам радост. Приметила сам да свака особа лепо реагује на мотивишуће, охрабрујуће реченице, пуне топлине и љубави.
Морала сам себе да променим.
Временом сам научила да постоји прегршт начина обраћања који не морају да укључују наредбе.
Сада кажем:
„Сачекаћу те.”
„Само опуштено, у свом ритму. Имаш времена колико ти треба.”
“Улепшао/ла си ми дан.”
Посматрам моју породицу како напокон цвета. Више нису згрчених рамена, спремни да извршавају моје наредбе.
Кажем:
„На грешкама учимо.”
„Не мора све да буде савршено.”
„Можеш да радиш на твом пројекту још пола сата.”
Притисак нестаје. Они напокон дишу.
Кажем:
„Ценим те.”
„Слушам те.”
„Важан си ми.”
Говорим то свом мужу, који ме је толико дуго трпео и волео.
Разговори постају лакши. Заједничко време забавније и испуњеније. Хоћу да им залечим све ране.
Кажем себи:
„Данас је било добро.”
“Буди љубазна према себи.”
“Данас је важније од јуче.”
Уверавам себе да ћемо све стићи. Важно је да смо заједно.
Лечим своје ране љубазношћу. Скидам своје ожиљке љубављу. Не притискам. Не гушим. Дишем. Они дишу.
„Волим те” одјекује мојим ходницима. Те две малене речи, понекад тако занемарене, неизмерно су важне да буду свакодневно изговорене и да се њима нахране људи који су нам важни. Научила сам. Нисам више менаџер, ја сам дала крила својој породици. Напокон.
Аутор: Рејчел Мејси Стафорд
Извор: positiveparentingsolutions.com
Топличанка је мама. Ако имате родитељско искуство или причу о мајчинству коју желите да поделите, пошаљите нам на toplicankamagazin@gmail.com и ми ћемо је радо објавити. Ваше искуство можда неку нову маму охрабри много.
Топличанка је душа од жене.
