Оно што ме више не повређује

0
сачекај-мало
Фото: Сачекај мало

Пре месец дана сам се разболела. Добила сам упалу грла па сам заказала преглед код лекара. Кад сам отишла на клинику, замолили су ме да сачекам, лекар је каснио. Након сат времена, речено ми је да се лекар не јавља на телефон те да се очито неће ни појавити. Дубоко сам уздахнула и прихватила поподневни термин (код другог лекара) који су ми понудили. Пропао ми је скоро читав дан, а ја себи такав луксуз углавном не могу да приуштим.

Ипак, нисам се изнервирала. Нормално би било да будем бесна, свако би у оваквој ситуацији с пуним правом повисио тон. Ја нисам.

Два дана касније звали су ме са те исте клинике како би се извинили. Очито су постојале неке процедуре које су били дужни да испоштују, али пре свега нису желели да себи натоваре на врат било какав негативан феедбацк, коментар или реакцију која се од мене могла очекивали. Особа која ме је позвала започела је дугачким уводом, а ја сам је прекинула и буквално сам рекла следеће: „то више није важно, проблем сам решила, идемо даље.“

Захвалили су ми се на разумевању. Али није овде било у питању моје разумевање, већ нешто сасвим друго.

Ја сам самохрани родитељ. Требало ми је времена да се на ту чињеницу привикнем. Доста времена. Много година је прошло док нисам успела да развијем механизме који ми данас помажу да живим колико толико нормалан живот и да штедим своје прилично истрошене живце. Било је потребно да се десе неке јако ружне ствари, како бих ја схватила где сам, шта сам и зашто сам ту где сам.

Пошто ми се ћерка родила, надала сам се да ће се живот неким чудом вратити у нормалу (ако је то што сам раније имала уопште била нормала). Било ми је јако тешко, свакодневно сам главом ударала у дебели зид, и још више се повређивала. О детету сам бринула малтене механички.

Затражила сам стручну помоћ, отишла код психолога и код психијатра. Тражила сам одговоре на питања, зашто се мени десило све што ми се десило, и где сам ја то погрешила. Осећала сам се јако лоше и нисам успевала да се извучем из тог тунела страха и очајања коме као да није било краја. Слушала сам савете који су улазили на једно уво, а излазили на друго.
Нису допирали до мене, али сам ипак успела да упамтим један врло важан коментар докторке којој се и дан данас обратим када осетим потребу. Рекла ми је следеће: „ваш основни проблем је што неке људе, и то што причају, схватате озбиљно“.

Тада нисам разумела шта је хтела да каже. Али сам запамтила.

Време је чудо, време лечи све, и то није пука фраза. Како је време пролазило, осећала сам се боље и јаче. Полако сам почела да схватам шта је лекарка покушавала да ми каже.

Ништа није важно.

Није важно да ли је сунце или пада киша

Није важно да ли је хладно или топло

Није важно да ли ми је фризура уредна

Није важно да ли сам нашминкана

Није важно како сам обучена

Није важно да ли ме људи воле или не

Није важно шта ради или прича моја бивша љубав

Ништа од тога није важно. И ништа није вредно мог нервирања.

Многе од свађа и сцена које сам доживела током првих година мог родитељства, десиле су се зато што сам све схватала озбиљно. Људи у афекту кажу много тога што не би требали, и мало ко је у стању да у ружним тренуцима разговара хладне главе. Људи лажу, обећавају а затим преко тих истих обећања газе. Да, то се дешава. Реалност је таква, а не онаква каквој сам се ја надала.

Бацала сам се у ватру жестином свог повређеног бића, не схватајући да то не води ничему, но додатном повређивању – мене саме.

Након неколико година рата, након психотерапија, бенседина и кафа које сам нештедимице испијала дању и ноћу, почела сам да схватам.

Једино што је мени сада важно, јесте здравље мог детета, а потом и моје – због ње.

Не губим време на беспредметне расправе и објашњавања. Не жестим се зато што ми је учињена неправда. Неправде је увек било, и увек ће је бити. Неправда боли, нико на њу није имун. Болело ме је кад сам схватила да ћу бити самохрани родитељ. Болела ме је издаја, превара, болела су ме неизговорена питања моје околине, загледања и коментари.

Боли ме и даље, и вероватно неке ствари никада нећу успети да превазиђем.

Али ја више немам ни вишак времена, ни вишак живаца. Живот тече даље, морам да се сналазим како знам и умем.

Када сте приморани да из себе свакодневно извлачите максимум, када једноставно немате друге него да размишљате и поступате прагматично – полако постајете друга особа. Зато, када се лекар не појави на заказани термин, ви једноставно закажете други. Не губите време на расправе и негодовање. Идете даље.

Некада ми је било важно да ме људи воле. А најважније ми је било да останем у вези која за мене није била добра. Жестила сам се и секирала, све док нисам почела да отварам очи.

Није све важно. Неке догађаје једноставно треба примити к знању и наставити даље.

Када сте самохрани родитељ, приморани сте да будете ефикасни и прагматични.

Ово је хитно, ово је битно. Ово није.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!