Јутро је. Циклус ми касни неколико дана и осећам бол у доњем делу стомака.
– Мораћу код гинеколога. Изгледа да нешто није у реду са јајницима – кажем супругу.
– Ићи ћемо заједно. Позови да закажеш преглед – каже ми.
Поподне седим са сестром. Гледа ме.
– Шта ти је? – пита.
– Касни ми циклус и боли ме овде – показујем.
– Да ниси трудна? – упита.
– Нисам сигурно – рекох и тужно помислих на то да већ неко време не могу да затрудним.
– Зашто не урадиш тест? – рече .С.
– Рећи ћу .Д. да купи кад се врати с посла, али сам сигурна да нисам трудна.
Усадила ми је црв сумње. Можда и јесам. Нема шансе. Или има?
Често размишљам о трудноћи. Кад чујем да неко чека бебу, плачем. Сузе саме теку. Никад нисам сазнала зашто. Од среће? Превелике жеље да и ја имам бебу? Не знам…
Устајем рано и одлазим до тоалета. Чекам да се појави једна цртица као и претходних ко зна колико пута. Поново ће бити разочарења, знам.
Куца на врата. Отварам.
Гледа у тест. Гледамо заједно.
Полако се оцртавају две црвене црте.
– Позитиван – изговарам са неверицом.
Гледа у мене пун љубави.
– Имаћемо малу Шапицу! – узвикује са дијамантским сјајем у очима.
Грли ме и љуби као дете мајку.
И даље не верујем. Ове две црвене цртице ми кажу да мало зрно живота расте у мом стомаку.
Зашто? Како? Због чега? Преплићу се питања и одговори. Играју се мачке и миша у мојој глави. Бесна сам. Срећна. Љута. Осећам се чудно. Престрављено. Разочарано. Радосно. Изненађено.
Зашто ми се свет руши и поново саставља? Зар нисмо хтели бебу? Због чега ми играју лептирићи у стомаку, а онда се претварају у аждају која бљује ватру и разваљује ми утробу?
Тест може бити лажно позитиван или лажно негативан, размишљам. Чекамо потврду гинеколога.
Одлазимо заједно у Дом здравља. Мој гинеколог је на одмору. Тражим да одем код било ког гинеколога како би ми потврдио трудноћу.
Улазим у ординацију, гинеколошкиња ме љубазно дочекује.
Кажем јој да сам урадила тест и да је позитиван. Шта даље?
Са осмехом на лицу ми каже: „Није битно да ли ћете данас да сазнате да сте трудни или следеће недеље. Најбоље је да дођете следеће недеље да видимо шта и како.“ И даје ми упут да одредим крвну групу у Заводу.
Да ли је битно? Наравно да је битно! Ово чекамо одавно! Или не?
Ништа јој нисам рекла. Већ сам у глави имала решење: други гинеколог.
.Д. је морао да се врати на посао.
Отишла сам са сестром код другог гинеколога истог дана.
Обоје гледају у монитор.
– Да ли сте у вези? – пита ме гинеколог.
– Осам и по година, од тога годину дана у браку – кажем.
– Честитам! Трудни сте!
ЧЕСТИТАМ! ТРУДНИ СТЕ! ЧЕСТИТАМ! ТРУДНИ СТЕ! ЧЕСТИТАМ! ТРУДНИ СТЕ! – одјекује ми у глави. Пара ми мозак и магли га. Ништавило. Саставља ме и враћа у стварност. Шта сад?
Сестра је пресрећна. Осмех не скида са лица.
Љуби ме. Честита ми. Постаће тетка.
Трудна? Ја?
Волела бих да сам тада видела своје унезверено, празно лице, без икаквих знака емоције. Невероватно је колико вест о нечему што силно желимо може да наш доведе у стање безосећајности, избезумљености. Паралише нас и чека прави тренутак да нас поново врати у првобитан положај. Често никада не буде исти.
Успевам некако да се обучем и изађем из ординације. Руке ми се тресу. Не могу да се смирим.
Узимам телефон и дрхтавим рукама успевам некако да окренем број.- Трудни смо – изговарам несигурно.
– Знао сам! Знао сам! Много сам срећан! Имаћемо дивну бебу. Видећеш. Нашу малу Шапицу. – узвраћа ми. „Јеси ли добро? Хоћеш да дођем по тебе?“
– Не, нема потребе. Са .С. сам. Ради. Видимо се после посла у стану. Пожури да се што пре вратиш.
И као што никада нисам велике вести саопштавала преко телефона, нисам хтела ни ове.
Поподне смо отишли прво код његових, а онда код мојих родитеља да им кажемо да „смо трудни“.
Будуће баке и деке су биле пресрећне.
Мени је требало мало времена да се навикнем и схватим своје „друго стање“. Често силно желимо нешто, а када се то заиста и деси, нисмо одмах спремни да се носимо са тим. Као што ја нисам била. Неко време.
.Д. и ја смо тренутно у деветом месецу трудноће. Сваког тренутка очекујемо да се болови јаве. Он је све време поред мене.
Никад није рекао да сам само ја трудна. Заједно смо. Пролазимо заједно кроз целу трудноћу.
Мала Шапица ме упозорава да је време да устанем са столице и завршавам текст. Добила сам довољно времена да пишем.
Ускоро ће упознати тату и маму, а и ми њу.
Пише: Светлана Рајковић
Топличанка је душа од жене.
