(Радња се дешава код Кристине у соби. Тијана и Катарина седе на кревету, прекопута Кристининог.)
Кристина: И не знам, шта да радим? Све сам пробала. Живце ми је појео!
Тијана: Ти си се за њега залепила к’о пијавица. Крв си му испила, крвопијо мала. Ако и треба!
Катарина: Твоја симпатија је чудан природни феномен.
Кристина: Бивша симпатија!!!
Катарина: У реду, како год. Он је као менструација.
Кристина и Тијана: (смеју се)
Катарина: Па јесте. Што се смејете? Кристина, кад је он ту: мучи те, боли те и крвариш. Кад оде, срећна си. А кад касни или се не врати, ти се бринеш.
Кристина: Каћо, како си тако паметна? Много те волим!
Младен: (улази у собу) Шта радите, девојЋУРКЕ?
Кристина: Женске ствари. Изађи, ако ниси жена.
Младен: Пу, пу, далеко било! Црк’о бих ја са женским мозгом. Кристина, мора да причате о оном твом шоњи, а?
Кристина: Јесте. Хајде, уђи.
Младен: (улази у собу и седа на кревет поред Кристине) Опет је нешто забрљао? Ах, тај мали…
Кристина: Обоје смо забрљали, није само он.
Младен: Немој да му пишеш, да се јављаш. Прави се да не постоји. Заборави да постоји.
Кристина: А ја сам мислила јавно да му кажем нешто.
Младен: (иронично изговара) Хајде, одмах, слободно! Хоћеш и писмо да му пошаљеш? Не, не, не! Имам бољу идеју! Ја ћу да те спакујем у коверту и пошаљем њему. (Устаје са кревета и излази из собе.)
Катарина: А искрено, мали је испао пи*ка.
Кристина: Немој тако. Он нема ту дубину и топлину.
Катарина: Јао, ти кад кажеш неку глупост…
Тијана: И Кристина, шта ћеш да радиш?
Кристина: Нека га, он нек буде менструација, а ја ћу бити менопауза.
Катарина и Тијана: Хахаха, Кристина…
Све(т) видим очима песника и душом уметника.