Проћи ће

Фото: Pexels.com

Црни облаци обавише се око мог живота. Јаке кише испадаше на моја нејака леђа. Утваре злобне испустише из својих плућа простачке речи. Ја их удахну.

-Гледај то из овог угла. Ти си чоколада, зато муве слећу на тебе.
-Муве слећу и на нешто друго. А то друго и није баш лепо.
-Причамо о чоколади, Кристина. Ти си чоколада – данима ме је тешио Младен.

Никад не знаш иза ког угла те чека зло, зато ја корачам пажљиво. Признајем, погрешила сам, понео ме је живот, опустила сам се и стиснула гас. Стигла сам до звезда, а оне су престале да сијају.

-Звезде никад не престају да сијају, Кристина.
-Код мене су престале.
-Нису. И схвати, ти си звезда! Они су ти направили мрак да би схватила колико сијаш!
-Ја можда и умем да сијам, али ти не умеш да лажеш.

Добри људи кажу да баш сијам, а ја мислим да се гасим.

-Како се то гасиш? Живот је пред тобом!
-Лепо, гасим се. Празне су ми батерије. Уморна сам од свега.
Кад зло ради прековремено, добри људи немају ни минут одмора. Ноћима лежим у кревету и покривам се ћебетом преко главе. Кријем се, јер ме прогањају авети ноћи.
-Немој да се нервираш, опусти се! Види где си ти, а где је она. Како је, уопште, видиш са те висине?
-Видим је, јер ми се „пење на главу“ и „скаче ми по живцима“.
-Она не треба да те дотиче. Видиш како вара људе и глуми жртву.
-Лепо си рекао, глуми. И то „глуми“ себе и своју злобу!

Најгоре је кад ти се живот претвори у представу. И то трагикомедију. Другима је смешно и церекају се, а теби је трагично и кука ти се. Ја у овој представи играм себе. Тешко је, лоше се сналазим, али се борим. Заборављам текст, запетљам се речима и паднем на сцени. То и није толико страшно, јер нико од публике не зна сценарио.

-Кристина, бори се! Ово је представа, играј, сналази се! Обраћунај се са свима, дај нам заплет!

И хоћу, борићу се! Урадићу онако, како мислим да треба. Јер, ово је представа, а свака представа има свој крај. Тако да, проћи ће. Стварно је време да прође.