-Не могу!
-Можеш! Мораш!
Тако нам почиње сваки разговор последње две недеље.
-Што драмиш? Још ниси ни пунолетна, а жалиш се на живот.
-Не жалим се, само причам истину. Мислим да ово нећу моћи да преживим.
-За многе ствари си рекла да нећеш преживети, па си преживела. Главу горе!
Једном је био смак мог света. Једном се рушило све око мене, а ја сам седела на столици, јела кокице и гледала. Једном сам била мртва, па сам оживела.
-Све је прошло, проћи ће и то. Извући ћеш се!
-Извући ћу се, али не верујем да ћу бити цела. Сломим се и ја, ипак сам човек.
-Немој да си коцка шећера, па кад ти живот закува воду да се истопиш. И не буди хепо коцкица да те пали свака шибица!
– Па каква коцкица да будем?
-Буди лего коцкица, где год да те живот баци, да се уклопиш. Буди коцкица за Јамб, кад те неко баци ти дај шест. Буди коцкица која жуља кад је неко нагази.
Поента је да се браниш и останеш јака, неуништива, несаломљива. Да се не палиш и не жалиш. Да говориш да је живот добар и да се њиме хвалиш. Поента је да недаће преживиш, живот проживиш и никога ни за шта не кривиш. Поента је да можеш и мораш, кад не можеш и не мораш.
Поента је да будеш коцкица.
И да дајеш шест.
Увек кад те баце.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
