Не мери се време сатима, време се мери додирима, оним свиленим у којима зарастају ране, где су починиоци одавно у ланцима сопствених одлука.
– Ја ти то ништа не разумем. Каже Влада до јуче ти све нешто, а сад као ништа…
– Влада не зна, има таквих људи, чији су додири лек.
– Их, не зна Влада! Он зна, него он је све то већ прошао.
– Али ја нисам. Мени и даље треба тај додир да преживим.
– Ах, та љубав !
– Додири су више од љубави. Јер кад ишчезне, само ти додири остану да све време гурају тело да се уздигне.
Додири од кише у јесен.
Додири од пахуља зими.
Додири са лептирима у пролеће.
Додири поред реке лети, кад свет замирише на сунце, небо на море, а птице на југ.
Сасвим случајни, као у песми, сасвим кротки као твоји.
Ничији нису исти.
Ничији нису као твоји.
Свачији могу и да заболе, твоји да лече и да воле.
-Ух!
-„Ух“, шта?
-Барабо! Размазиш ме тако!
*Бараба – неко много драг, коме се љубав не изјављује преко порука, јер не ради се то тако.
Сунце јуче прича причу : „Од љубави се добија надахнуће, инспирација.“
-А од додира срчани удар.
-Не дај Боже! Ми смо заштићени. Пијемо лек на време ујутру, уз кафу.
-Теби не треба фитнес.
-Мени требаш ти.
Није патетична љубав, него ето, додири се пружају и без руку, речима из срца, неисквареног.
-Господски, веруј ми.
-Ма верујем ти. Само немој да патиш, доста ти је.
-Не патим, пишем. Хоћеш да ти пошаљем песму?
-Мораш то натенане да ми изрецитујеш, али пошаљи, морам са већом пажњом да прочитам.
Пет минута је много, кад је чежња дуга много корака.
Свилени додири
разапну ми мисао.
Врат си ми окупао у нежности,
обукао кичму у твоје прсте,
проткао птице кроз главу,
дао ми крила
да од њих начиним нешто твоје,
што не заборављаш.
У нама се мешкољи мај,
у којем су сусрети случајна ствар,
па све има више смисла
МИ побегли од бесмисла,
видамо своје ране
тражећи спокојне дане.
Не стиди се додира од којих начиниш песму! Та ћете песма подизати из постеље која није права, бити ослонац кад посустајеш.
-Ти пишеш, у ствари, за људе, а не о људима…
-Ја пишем о јефтином леку, а несташица је на тржишту.
-Мислиш на овај рат у свету?
-Мислим на овај рат додира, који увек недостаје на тржишту жеља и снова. Јефтин, а скуп. Скуп к’о ђаво, кад си нечија „бараба“, а са облака удаљен неколико корака, па нит’ да полетиш, нит’ да станеш, него машеш крилима и додирима, ношеним ветровима у непознаницу.
Да зачиниш живот, треба да измешаш прсте са нечијим нежним прстима. Треба да га живиш, јер и живот је само додир, прође за трен, па нити је он твој, нити си ти њен. А сви смо своји, само кад поштено додирнемо са лакоћом, изистински неког, кога осећамо, до испод коже, до испод косе, до најтање поре.
Додири су балони од сапунице, шарени и опасни, кад су љубав.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
