“Милице сине, немој да псујеш!”
“Мама, ја нисам син, ја сам ти кћерка. А морам да псујем, изнервирала сам се.”
Као гром из ведра неба погодише ме ријечи моје осмогодишње кћерке! “Нисам ја син!” “Ја нисам син!” Више не знам ни шта је опсовала.
“Ниси мила, ниси. Извини молим те, нећу те више тако ословљавати.”
Зар је могуће да се та реченица, која је и мене излуђивала све године одрастања, увукла у мој рјечник? Зашто сам то рекла? Наравно да није син! Ја нисам могла бити срећнија кад се родила. Али је можда моја срећа била неугрожена, јер сам сина већ родила, па смо ту “родило се мушко, родио се насљедник” причу већ покрили.
Имала сам среће! Хм!
Сјетих се Свјетлане. Секе. Ситне жене, блиједе и танке коже, која је имала јако тежак пород. У породилишту смо се и упознале. Ситне грађе, мршава, а стомак огроман. Беба див. Једва се породила. Имала је више шавова него породиља на царски, чини ми се. А требало је и њу на царски рез да породе, али ето, није се нашао нико да то погура. Јаукала је читаву ноћ, а доктор је викао “Шта се дереш к’о крава, ниси се дерала кад си се ј…?” Била сам ужаснута! Каква је то комуникација, па доктор ваљда треба да нас умири, каже биће све у реду, диши, можеш ти то, заједно ћемо.
Ваљда сам и ту имала среће, мој се доктор није дерао на мене. А и био је награђен за то.
Лежале смо у истој соби након порођаја. Ја сам се породила вече прије. Она је стално плакала, иако се трудила да то не примјетим ни ја ни још једна новопечена мама, која је то постала након 17 година брака и безброј покушаја. Сандра. Она се стално смјешкала и захваљивала богу.
Свјетлани млијеко није “хтјело да крене”. Сестра је штипала за брадавицу, због чега је она јаукала још више. Срце ми се због ње цијепало. Шта год да сам је питала, како да помогнем, шта да урадим, она је само благо одмахивала главом и тихо говорила да је добро, да ће бити боље кад дође кући. Али већ је био трећи дан, ја сам се припремала за излазак, а њу нико није посјетио. Правдала се да муж не може стићи од обавеза, љето је, на селу има доста посла, те коси се, те купи се сијено, те да нахрани стоку… Смишљала је изговоре, чини ми се више за себе, него за мене. Онда јој је коначно стигао одговор на једну од бројних порука које је послала да може да дође кући аутобусом, са дјететом. Дјететом. Е тада ми је коначно све било јасно. Родила је дијете, не сина. Вјероватно ми то не би ни рекла да јој није испао телефон на под, па сам случајно прочитала поруку док сам га подизала.
Загрлила сам је и из ње је провалила бујица суза, бола, страха и крви. Има нека посебна хемија у тим болничким собама у којима леже тек порођене жене, пуна емоција, бола, суза, среће, радости, блискости, очаја… Она је плакала, ја сам само дубоко уздисала. Читала сам јој мисли. Она се најрадије не би ни вратила у ту кућу, нити сјела у тај аутобус. Једноставно, није знала шта да ради. И Сандра је стала поред нас, помиловала је по глави. Сестра је хтјела да уђе у собу, али је продужила видјевши ту сцену. И боље што је.
Кад је мало попустила стисак, легле смо крај ње, Сандра и ја. Узела сам је за ситну, танку руку, и гледала је стискајући усне. Знала сам да није моје да се мијешам у њену породичну причу, али као жена, као мајка, нисам могла да ћутим. Питала сам је хоће ли да дође код мене пар дана, док не ојачају и она и беба, па ћемо некако организовати да оде кући. Престрављено ме је погледала, оним погледом “али шта ће рећи муж, свекрва, дјеверова жена која је родила три сина”.
“Мислим да нећеш преживјети ако сада одеш. А код нас има мјеста, Милица свакако неће користити своју собу бар још годину дана, можете Марија и ти ту да се смјестите неко вријеме, па онда одлучи шта ћеш. Молим те! Умријећеш ако одеш таква, крв неће да стане, а не знам ни одакле више излази из тебе. А млијеко неће да крене јер си под стресом. Мој муж ће се сигурно сложити да будеш са нама докле год желиш. Он је добар човјек и зна да не бих ово тражила од њега да није важно. Хајде Секо, пристани, па после ћемо рјешавати проблем по проблем,” наваљивала сам.
Коначно је пристала, иако невољно. Муж је дошао по мене, она је морала остати још један дан, мада би било боље да су нас заједно отпустили. Сутрадан је, с мојом сестром, Петар отишао и по њу. Ја сам ставила чисту постељину на кауч у бебиној соби и у Милицин креветац. Милица ће свакако спавати с нама у соби и може да спава у колијевци. Чим је ушла у кућу, опет се расплакала. Моја сестра је преузела Марију. Помогла сам Свјетлани, иако и ја још неспретна и слаба, да се окупа, пресвуче и распреми. Заспала је и спавала шест сати без да се окренула. Онда се тргнула, схвативши да је мајка и да је беба можда гладна. А беба је спавала, пресвучена и нахрањена… Марија и ја смо се клатиле и помало спавале на столици за љуљање. Мислим да се осјетила сигурном у тој прозрачној и чистој дјечијој собици, у којој су се опорављале двије маме и двије бебе.
Остала је код нас два мјесеца. Тек тада је смогла снаге да упали и провјери телефон. Имала је више од 100 пропуштених порука и позива. Муж је био слуђен, ваљда је с временом схватио шта је урадио и да то понашање није било у реду. Она се охрабрила, јер се у ствари бојала да ће чути реченицу “како си отишла, тако се и снађи”, “с нама је готово”, “курво, не враћај се” и сл., али на наше велико изненађење, поруке су биле сасвим супротне. Писао јој је да му недостаје, да га боли што није видио кћерку. Извињавао јој се што није дошао да их обиђе у болници, извињавао се што није рекао да ће доћи по њу, што ју је упутио на аутобус, извињавао се због својих који су очекивали још једно мушко у фамилији, јер све жене у њиховој породици (племену) рађају синове. Када га је назвала, сузе су јој текле, али је причала. Рекла му је да је добро, да је код пријатељице, да Марија добро напредује, да се она опоравила и да не долази по њу ако је неће поштовати као жену, супругу и мајку своје кћерке. Кћерке!
Рекао јој је да су се коначно одијелили од његових (причао је стално у множини), да је уредио њихову малу кућу, кућу његове баке на другом крају села, коју су добили у насљедство и да не морају више да живе са његовим родитељима, братом и снајком. Да сад имају само своју једну краву и двије свиње и 10 дулума земље. Да је Маријину собу окречио у розу боју и направио јој креветац. И да му је у свему помогао Петар.
Мој Петар!
Да ми је ко причао, не бих повјеровала да ће се овако расплести прича!
Када је мој муж дошао с посла, по нашим лицима и ставу којим смо га дочекале, схватио је да нешто није у реду.
“Како ме гледате, биће да се Сека чула с Марком?”, упита.
Ми смо само климнуле главом.
“Немојте да се љутите на мене. Нисам вам ништа рекао, јер нисам знао како, да ли ћете се наљутити или не. Ја сам се три дана након вашег доласка овде, Свјетлана, распитао и отишао у село да нађем Марка. И покушао све људски да му објасним, да ниси добро, да не можеш да се вратиш у онаквом стању, да покуша да се сјети зашто је оженио баш тебе и шта сте све прошли и да ти живот треба да наставиш са својим мужем, а не са мужевљевом фамилијом. И да си му родила дијете, а није важно је ли син или кћерка. Ја моју Милицу и Александра не могу да раздвајам ни по чему. И онда је полако, дан по дан, надајући се да ћеш се ипак јавити, рјешавао један по један проблем. Помогао сам му кућу да среди, тако да нисам ишао на фудбал, нити на пиће с момцима, нити на пословни пут – кад год ме није било код куће после посла, био сам код Марка. Показивао сам му и Маријине фотографије, како расте, причао да је добра беба, причао да се и ти добро опорављаш и тако. Остало је било на вама, ја сам само хтио да објасним Марку да си ти код пријатељице и да ћеш се јавити кад будеш спремна и да буде стрпљив. И драго ми је што си му се јавила, он је само за то и живио ова два мјесеца,” завршио је Петар.
О боже, како волим овог човјека!
Сека га је загрлила и захваљивала се бесконачно. На свему. Што смо је прихватили као своју, иако се нисмо знали, али смо осјећали њену бол. Посебно Петар, јер је његова мајка доживјела разна малтретирања од његових стричева након што му је отац умро, али се борила и изборила да он и сестра имају данас добар живот. Сада и она живи лијепо, јер њена дјеца, као и ми остали, воде бригу о њој, али не могу да замислим како је било скупљати одломљене гране по шуми и спуштати их са планине на коњу, јер другог огрева није било. Или када би јој сваке године одузели пола љетине…Али то је већ нека друга прича.
Сутрадан смо одвезли Свјетлану и Марију њиховом Марку. Грлили су се и љубили у сузама добрих 15 минута, а ми смо само тако стајали, наслоњени једно на друго. Марија ни гласа није пустила, ваљда је осјетила да је сада ту гдје треба да буде.
Дивно су ова два одрасла сина, Марко и Петар, уредила и кућу и простор око куће за ове двије кћерке, Свјетлану и Марију. Кућа је била мала, са свега двије спаваће собе, једном великом просторијом са кухињом, дневном собом и трпезаријом, и оставом. Купатило су Петар и Марко доградили, јер га није било никако. И веранду такође, са љуљашком. Има и таван, али он је за неки нови пројекат. Чак су и цвијеће посадили уз стазу.
И тако, након велике муке и туге, Свјетлана и Марко наставише да живе заједно, одгајајући своју кћерку као највеће благо, понекад се, сигурна сам, и стидећи пред њом због својих поступака. Касније су добили и сина. Милана. Сека и ја се и даље чујемо скоро сваки дан, а често се и посјећујемо.
Они сврате кад год долазе у град на пијацу да продају неки од својих производа, а имају свега – од млијека и сира, до парадајза, тикве и чварака. Ми идемо код њих бар једном мјесечно на дружење.
И за крај, није Свјетлана крива што је родила “дијете”, женско дијете, не одређује она пол, нити Ана, Сандра, Маја … било која жена. Пол дјетета одређује мушкарац, ако је већ битно “шта се родило”. Али и о томе, неком другом приликом.
Пише: Јелена Лугоња
Захвална на свему што имам и знам. Вјерујем да ће доброта и љепота спасити свијет. Учим и даље.
