– Постао си тата. Честитам!
– Молим? – питам збуњено.
– Породила се. Родила је јутрос девојчицу. – изговара сада већ тише.
– Хвала ти што си ми јавила. Морам да радим сада. Чујемо се касније. – слагах.
Одјекује ми у глави: „Породила се, породила се.“
Марија је моја најбоља другарица. Кад год би неки њен бивши добио дете, редовно сам је звао и честитао јој. Онда бисмо се смејали, терали шегу и разговор завршавали гомилом измишљотина на основу њеног још једног „детета“.
Ово са Јеленом ме је погодило. Баш. Требало је да то буде стварно моје дете. Да сада ја њу назовем и кажем јој да сам добио ћерку, да се радујем, да мени цепају нејновије мајице. Све то ради тај срећник, отац детета.
– Превише си добар за мене. Не могу да будем са тобом. Мени треба неко други – рекла је пре тачно три године и осам дана.
После ње нисам могао ниједну да љубим. Да волим се не усуђујем.
Нисам ни знао да је трудна. У налетима беса избрисао сам све њене слике са друштвених мрежа, њен број из телефона. Све.
Касније сам схватио да је лако обрисати фолдере, поруке, бројеве. Како уклонити све то из главе, из душе, срца. Шта урадити са овим осећањима која расту у мени сваког дана као какав балон.
Плашим се да ћу се распући и ја са њима.
Окренуо сам број.
– Хало, Горане – рекла је тихо.
– Хеј, малена, како си? Честитам! Извини, није требало да ти кажем малена, излетело ми је – покушавао сам да се ишчупам из збуњености.
– Хвала ти! Добро сам. И Горана је добро. Тренутно је поред мене.
– Горана? – још више сам се збунио.
– Да, дала сам јој име по теби. Толико тога ти дугујем. Због тебе сам постала боља особа, а нисам ти узвратила љубав онако како си очекивао. Хтела сам да ме њено име подсећа на тебе, да буде добра као ти.
– Не знам шта да кажем. Збунила си ме овим. А хтео сам само да видим да ли си добро, односно да ли сте добро.
– Све је ОК. Излазимо из болнице сутра. Не брини. Хвала ти што си позвао. Машемо ти Горана и ја – завршила је разговор.
– Машем и ја вама. Будите добре.
Већ је прекинула везу.
Требало ми је времена да схватим. Да разумем. Да преболим.
Процес заборава времена траје.
Горана је јуче напунила петнаест година.
Пише: Светлана Рајковић
Топличанка је душа од жене.
