ВОДИТЕЉ: Здраво свима, добродошли у још једну епизоду подкаста „Ми причамо“. Пре него што почнемо, желим да се захвалим нашим спонзорима: аустријски бренд електричних грицкалица за нокте Шарф Нагел и домаћа компанија која се бави доставом производа којима ускоро истиче рок трајања „Сутра не умире никад“. Још да кажем да, ако желите да подржите наш рад, то можете учинити донацијама на Пеј-палу и Патреону.
Што се данашњег госта тиче, тешко је о њему размишљати као о некоме за кога треба смислити одговарајућу најаву, јер вероватно све што бих ја најављујући њега могао рећи већ пише у некој од историјских књига. Човек који је од Србије по први пут (за сада и једини) створио царство, због кога је наша земља излазила на три мора, који је својим снажним кораком стао надомак Солуна и Цариграда. Наравно, у питању је наш драги Стефан Урош IV Немањић, јавности познатији по алијасу Цар Душан Силни. Царе, добродошао у наш подкаст.
ЦАР ДУШАН: Боље те нашао, и поздрав за све моје поданике који нас гледају.
ВОДИТЕЉ: Царе, пуно је тога о чему желим да причамо, али кренуо бих од онога што је заправо био повод за ову емисију, а то је ново издање Душановог законика, можеш ли нам за почетак рећи нешто више о томе?
ЦАР ДУШАН: Тако је, дванаесто допуњено издање, овај пут у издаваштву Академске мисли, може се наћи у свим Делфи књижарама, Службеном гласнику, манастирским продавницама и наравно књижарама Академске мисли. Прва три месеца по промотивној цени. Оно што је ново су одређене корекције које су направљене у тексту, једноставно смо морали да пратимо развој српског језика, од 14. века па до данас. Такође, ми не желимо да заостајемо за Европом и светом, тако да су одређени закони усклађени са међународним правом и чак су пре објављивања били однети на рецензију Међународном суду у Стразбуру. Ту је још и део моје аутбиографије, коју ћу, надам се, до јесени објавити у целости, као засебну књигу.
ВОДИТЕЉ: Колико сам пратио, спрема се и званична промоција књиге?
ЦАР ДУШАН: Тако је, промоција књиге ће се одржати у Свечаној сали Града Скопља, 21. маја, са почетком у 18 часова по источноримском… овом…бре… средњеевропском времену. На њој ће, поред моје великости, бити присутни и академик Матија Бећковић, који ће оплеменити вече својим беседама и поезијом, као и још неколико чланова САНУ-а који су били сарадници и лектори на најновијем издању законика.
ВОДИТЕЉ: Сјајно. Душане, сем што се бавиш писањем, како још проводиш своје слободно време?
ЦАР ДУШАН: Па доста тренирам. Тренирам скоро сваки дан…
ВОДИТЕЉ: Колико дижеш из бенча?
ЦАР ДУШАН: Слабо ти ја идем у теретану. У моје време тога није било, знаш и сам. Ја сам ти, онако, више за неку дворску варијанту. Склекови, згибови, дижем буздоване… Онде ми је и Ташмајдан близу, одем тренирам са оним момцима тамо, мало се испричамо. Кад сам у Призрену, отрчим пар пута од центра до тврђаве. То ми дође као кардио.
ВОДИТЕЉ: Верујем да тад мораш да скинеш одору?
ЦАР ДУШАН: Па знаш како, ретко кад скидам одору. Навикао сам с њом, тако сам и у сваку битку ишао, а поред тога, то ми дође као додатни тренинг, знаш. Истрчиш 5 километара са одором, па сине, нема те после три дана! Е једино што испод углавном носим активни веш, јер се доста знојим, слојевита је то одећа.
ВОДИТЕЉ: Кад помену битку, која ти је најјача битка коју си водио?
ЦАР ДУШАН: Ух, па не знам, то је тешко питање. Ал’ на пример, ова… Велбушка битка… Ау сине… Шта смо им радили! Још ја тад млад, у пуној форми. Ћале ми дао вод, па се ја направио важан! Кад се сетим то како је било… Писаћу ја о свему томе у аутобиографији, па ће моћи свако да прочита.
ВОДИТЕЉ: Поменуо си малопре да тренираш на Ташмајдану, и да ти се често дешава да се запричаш са момцима који су тамо. Да ли те људи још увек препознају и како реагују, да ли су радознали да причају, да ли се плаше?
ЦАР ДУШАН: Па ови момци са којима тренирам су углавном заинтересовани за причу. Па ме питају: „Чика Дуле, а како ово, а како оно…“. Неки ме чак имају истетовираног на сисама. Е, ал’ знаш шта је интересантно: доста тих момака који имају моју тетоважу или мајцу са мојим ликом не знају скоро ништа о мени. А много се поносе. Не знам што ме онда толико цене, као да су чули да тако треба или да је популарно, па „’ајде и ја ћу“. Значи, они су углавном заинтересовани. Овако, људи – имаш их разних. Неки стану, хоће да се сликају. Неки се мало и плаше, знаш. Има и ко ме не препозна. Углавном су то ови старији људи што су учили школу у прошлом веку. Кажу нису нешто много спомињали Немањиће… И Србију генерално. Што се странаца тиче, Европљанима сам углавном готиван, они хоће да се сликају и све. Индијанци немају појма ко сам, они ваљда знају само своје председнике.
ВОДИТЕЉ: Американци?
ЦАР ДУШАН: Е, јест’. Американци. Е, а ови са истока ме не воле. Памте све. Грци, на пример, неће да знају за мене.
ВОДИТЕЉ: Стварно, Грци!?
ЦАР ДУШАН: Забранили ми улаз у земљу!
ВОДИТЕЉ: Озбиљно?
ЦАР ДУШАН: Па да бре… Ја хтео да идем са Јеленом, ово сад… кад се отворило доле… код Маглича… Аеродрум…
ВОДИТЕЉ: Аха, мислиш на Мораву?
ЦАР ДУШАН: Е, то. Сад скоро се отворили летови за Солун и били нешто повољно, и Јелена и ја хтели да одемо мало за викенд. И ми све фино: сели тамо, ушли, долетели у Солун. Кад ми тамо на пасошкој контроли – они неће да ме пусте! Замисли!
ВОДИТЕЉ: Страшно…
ЦАР ДУШАН: Неће да ме пусте, човече, мисле ја дош’о тамо да шпијунирам, кажу: то ти је неостварена жеља, па ‘оћеш сад под старе дане. А мени ни на крај памети!
ВОДИТЕЉ: А реци ми, јел путујеш овако, генерално?
ЦАР ДУШАН: Па путујем.
ВОДИТЕЉ: И где највише волите да идете?
ЦАР ДУШАН: Па, шта знам… Идемо доста у Бугарску, код Јелениних. Тамо обично одемо и на море, јер, ето – у Грчку ме не пуштају, а ово около не могу да идем, мука ми је кад помислим да то више није наше. Идемо доста и по Србији, обилазимо манастире. Волим и до Призрена да одем, него ево видиш сад какав је хаос доле…
ВОДИТЕЉ: Душане, поменуо си да си доста познат и цењен у народу. Твоја популарност је неминовна, мислим, пођимо од тога да свако дете учи о теби у школи. Е сад, с обзиром да си, јел, позната личност, не чуди што си у једном тренутку био позван да учествујеш у ријалити шоу. Међутим, ти си тај позив одбио без икаквог размишљања.
ЦАР ДУШАН: Тако је. Нема шта ту да се размишља.
ВОДИТЕЉ: Каква је била твоја реакција на тај позив и какво генерално мишљење имаш о концепту ријалитија?
ЦАР ДУШАН: Види – ја тај концепт никако не могу да разумем. У моје време, људи су су чезнули за слободом. Мислим да би тада свако дао све што има, сав свој новац да буде слободан. Сада је изгледа супротно. Људи су спремни да жртвују сву своју слободу зарад новца. Друга ствар – имају ли ти људи свој живот? Имају ли породицу, ако немају – да ли размишљају да би могли да је имају, уместо што траће своје време тамо? Не знам, ја сам можда и превише стар, али никад нећу да схватим то.
ВОДИТЕЉ: Е добро, сад бих прешао на неке ствари које се тичу историје. Не бих се задржавао на стварима које сви могу да прочитају у уџбеницима, не бих те питао о крунисању, о законику, о биткама – верујем да би се прича ту доста раширила, а и свакако си поменуо да ћеш ускоро објавити аутобиографију, па ето, ту ће људи моћи да прочитају доста тога везаног за твоју владавину и твој живот. Оно чиме бих се ја сада позабавио јесу неки спорни и неразјашњени моменти из твоје каријере. Па, за почетак, реци ми како коментаришеш то што једини из своје династије ниси проглашен за свеца?
ЦАР ДУШАН: То види са Цариградом. Зови васељенстог патријарха, па нек’ ти он објасни! Ја не знам шта њему човеку није било јасно… Чекај, пријатељу – нећеш да ме крунишеш за цара? – Није проблем. Ал онда немој’ да се љутиш и да ми бацаш анатеме кад ја направим своју патријаршију. Па чекај, на шта то личи? То ти је цела прича, он није могао да пређе преко тога, и то ме коштало… Ал’ да знаш да бих опет исто! Причају људи да нисам светац јер сам водио Јелену на Хиландар, а тамо не смеју жене, али то није тачно. Мислим… тачно је да је она била тамо, али моји момци су је све време носили и она ни у једном тренутку није крочила на тло Свете Горе. Па чекај, мајку му, ваљда је и мени нешто свето!
ВОДИТЕЉ: Да ли је истина да си задавио рођеног оца?
ЦАР ДУШАН: Не.
ВОДИТЕЉ: Ниси?
ЦАР ДУШАН: Нисам… Нисам, ћалета ми! Нисам, бре. То су давно причали моји политички противници да би нарушили мој углед на двору. А прошле године су то почели поново да објављују по вестима и по новинама, ал’ то ти је све зато што сам подржао оне еколошке протесте. Можеш мислит’, баш су тад случајно „процурели скандалозни детаљи из живота првог српског цара“. То ти је све по политичкој линији. Пази, јесте мене ћале нервирао понекад и нисмо се ми нешто слагали, али баш да га задавим, то никад не бих могао.
ВОДИТЕЉ: Добро, Душане, драго ми је да се у мојој емисији нашло простора да демантујеш то, јер су то стварно велике оптужбе. Реци ми, како видиш Србију данас, да ли си задовољан ониме што имамо, нашом општом ситуацијм, нашим угледом у свету?
ЦАР ДУШАН: Што се тиче тога како видим Србију, могу ти рећи да добар део Србије коју сам ја створио уопште не видим. О томе сам говорио на трибинама претходних година, али су ме оптуживали да ширим великосрпске идеје. Србија која данас постоји је само део онога што је остало из наших дана, а ево, колико видим, још увек се распада… Једино што су нам Угари у међувремену дали оно горе. Па су ме скорије опомињали кад сам ишао брзим возом за Нови Сад да ми не треба пасош. Шалу на страну, мислим да је главна наша бољка подела. Наш народ је био уједињен у најгорим временима, а када се домогао слободе – као да је почео само да тражи разлоге да се дели и прави конфликте унутар себе око разних питања. Тако се, мало по мало, наша земља распада. Теби је јасно да сам ја, као неко ко је стар седам векова, присталица неких традиционалних вредности. Ја разумем да више није моје време и да не може бити све по мом, иако сам цар. Међутим, нека суштина се ваљда временом ни не мења, а мени делује да смо се ми суштински променили. Ваљда су и ти Турци што су толике године седели овде оставили траг на нама. А и сви остали који су нас нападали и разарали нашу земљу.
ВОДИТЕЉ: За крај, имаш ли неку поруку коју би упутио младима у Србији?
ЦАР ДУШАН: Војници, јунаци!
ВОДИТЕЉ: Свим младима…
ЦАР ДУШАН: Аха! Сви млади! Чујте свог цара: Будите увек храбри и јаки, борите се, походите све просторе, али никад не заборавите одакле сте. Нека вам прошлост послужи да поштујете и поносите се свим оним добрим што су ваши преци урадили, а да истовремено учите на свим њиховим грешкама. Створите Србију која ће вам бити добра за живот, али тако да и вашој деци и унуцима остане довољно те Србије, да и они добро живе и да могу даље да је развијају. Не свадите се, јер, ево, видите докле смо, од она моја три мора, дошли. Верујте у себе, верујте једни у друге. Верујте у Бога. Живели сви ви који ово гледате, живео цео наш народ! Живела Србија!
Пише: Стефан Станковић
Топличанка је душа од жене.
