Једна дивна жена Србијанка Станковић је у својој књизи „И тако у бескрајно“ написала да је провинција стање ума, а не места у ком се налазиш.
И тако се мом дечку ближило пунолетство, те сам одлучила да га обрадујем ручним сатом.
-Немој да поклањаш сат, раскинућете!
-Ко ће шта да раскине?
-Ти не знаш за то? Ако девојка поклони дечку сат, они раскидају љубавну везу.
Не осуђујем људе, они верују у приче које им говоре баке, ја верујем у љубав! Сат за мене има другачију симболику. Углавном се носи на левој руци, а лева је страна на којој је срце, поклонила сам га од срца и бирала са пуно пажње. И сад ми неко каже да ћемо раскинути!
-Лепо ти говорим, немој сат! Бројите часове до раскида…
-Бадава ми говориш, бројим само колико нам је лепо и колико ће нам још лепше бити!
-Кад казаљке стану, то означава свађу.
-Ако казаљке стану, поправићемо. Ако се посвађамо, помирићемо се.
Данима ми причају како ће да нас прати лоша срећа. Мене, што сам дала поклон и мог дечка што је прихватио.
-Ако ти да део новца за поклон, то ће поништити несрећу.
-Дао ми је део душе да ми буде амајлија за цео живот!
Освануо је 25. март. У лепо украшену кесу сам ставила кутију са сатом и малу честитку на којој је писало: „Срећан рођендан, Ђорђе! Да нам љубав куца као сат!“
И ево, куцају. И љубав и сат.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
