Прошлог месеца, за време празника, одлучила сам да свратим доле на југ. Паланка је била необично тиха за ово доба године. Очекивала сам да све врви од живота, али ме је центар града дочекао празан. Док сам возила ка насељу, дрвореди поред пута су олистали и ова питома зелена боја ми је поручивала само једно – нисам требала да долазим.
Већ је прошло подне када сам се паркирала у дворишту куће. Процветале јабуке, које су биле старе колико и ја, спремно су ме дочекале. Ништа се није променило, сем мене, одговорила сам у себи. Било ми је јасно да лелујање завесе на прозору комшијске куће није направио ветар.
Спремно су ме на вратима дочекали моји са неухватљиво брзим питањима Како сам возила, Где сам се задржала толико и Стижу ли и остали. Нисам се трудила да одговорим, само сам ушла у кућу.
-Тета Даницина ћерка завршила факултет пре тебе, а млађа. – Чујем глас из кухиње.
-Какве то везе има? Знаш да мој траје дуже од њеног за годину, мама.
-Знам, али пожури.
Како да пожурим и утичем на нешто што није у мојој моћи? Просто је – само издахнеш на све то што ти се прича. Сунце се пробијало кроз крошњу трешње и правило занимљиве облике људских лица на фасади куће. Стајала сам на прозору и гледала у њих.
-Замисли она поново вири у наше двориште.
-Ко поново вири? – Ово је наравно било погрешно питање на које сам брзоплето одговорила не размишљајући.
-Како ко? Она – И очима скреће на десну страну дајући ми знак која је комшика у питању.
Климам главом нехајно, али пустам поглед да ми се задржи на тој кући. Завеса се није
лелујала као малопре када сам дошла, али сам осећала да ме њене очи проматрају.
Тета Даница је поред млађе ћерке имала и старију, о којој нико није причао. Ана је била
неколико година старија од мене и увек пријатна и мила, кад год би јој се неко обратио.
Била је како је то причала њена мајка „преинтелигентно дете које ће далеко да догура“.
Уписала је факултет у већем граду и редовно долазила на сваки мајчин позив уз то трудећи се да као и дотад остане најбоља у свему што ради.
Када је прошла једна зима и када су се капе скинуле са глава, Ана је почела да добија неке чудне печате и мало по мало нестајали су јој праменови косе. То је изазивало подсмех у комшилуку, који се наравно пренео прво са родитеља на децу, а не са деце на родитеље како су то неки мислили. Једни су је нападали, други ружно добацивали. Ја сам желела да јој помогнем, али је оно класично устаљено код нас „немој да се мешаш“ уродило плодом код мене.
-Иди убери рузмарин у дворишту. – Тргла ме је мајка из мисли и вратила у стварност.
Изашла сам и дошла до грма. Нека сенка надвила се нада мном када сам се сагла да уберем гранчицу.
-Дошла си кући? А где су остали?
На пар метара од мене, са руком на огради и у дугом кућном огртачу, стајала је тета Даница.
У мени се на тренутак мала ја уплашила, као и сваки пут када бих је видела.
-Шта има ново? Моја Милица је завршила факултет, знаш ли? Сада је отишла у Француску, тамо ради. А ти колико видим још ниси завршила, можда би требала да се удаш?
-У комшилуку ништа ново, тета Данице. – Окренула сам се са гранчицама рузмарина у руци и ушла у кућу.
Превелика амбиција родитеља уништи дете. Док се Ана трудила да увек има све петице, да буде најбоља на разним такмичењима, да увек буде смерна, одговорна, да се не чује ништа лоше за њу, изгубила је себе. Неко каже да је само једно јутро пресекла, села у аутобус и више се никада није вратила. Тета Даница се окренула млађој ћерки. Једино што је остало од оне старе ње било је завиривање по туђим двориштима и непрестано понављање истих фраза, само са новим ликом у главној улози. Ану више никада није споменула. Када сам порасла схватила сам да је личила на мене. Или ја на њу. У преплитању живота она и ја смо биле исте. Разликовале смо се само по коси.
Приметила сам да се сваки пут када долазим још више уморим. Од немењања ствари, од прећутаних реченица и брзих погледа, од очекивања која су сваљена на мене јер сам најстарија и од непремостивих схватања да кривица није у мени што сам постала оваква, већ је у очима оних који ме посматрају.
После свих поновљених прича одлучила сам да се поздравим са њима пре времена и продужим код сестре у други град.
***
-Знаш ли да се Ана доселила у зграду поред мене?
По сестрином гласу и по тону којем је изговарала њено име знала сам о којој се Ани ради.
-Стварно? – Спустила сам шољу на тацну и погледала са терасе у зграду преко пута.
-Да, ту је са мужем и сином.
Поподне сам је срела како са осмехом гура дечија колица. Поново је имала косу.
