Има више од месец дана, како смо Ивана Ђурковић и ја седеле у кафићу, пиле кафу и причале. Тад сам јој се похвалила како сам написала нове песме и пожалила што не одржимо неко музичко – поетско вече.
„Ја сам увек за рад! Можемо да организујемо нешто, пре него што одете на факултет.“ рекла је и измамила ми осмех на лице.
Обе смо имале идеју да одржимо неко романтично вече, у неком лепом амбијенту, да читамо љубавне стихове и да укључимо и музички део да нас развесели раздраганим нотама. Имале смо само један проблем, нисмо знале када и где.
Након недељу дана, јавила ми је да имамо позив из ресторана „Деспот“ да радимо. Наравно, прихватиле смо и биле почаствоване. Пренеле смо позив осталим члановима Књижевне омладине и договорили смо се да кренемо са пробама, како би били спремни.
Прва, као и последња проба протекле су у узбуђењу, стиховима и музици. Писали смо и певали, нервирали се и веселили. Укратко, чекали смо да станемо испред микрофона. Позвали смо људе да нас подрже и чекали осми септембар.
Када је освануо петак и дан нашег наступа, обукла сам хаљину са златним и белим шарама, како бих отерала црне. Спремила сам се, понела песме и кренула.
„Вечерас радимо деспотски!“ узвикнула сам и ушла у ресторан.
Места су била попуњена, а атмосфера пријатна и топла. Вече смо отворили музиком, која је гађала у душу и веселила, а наставили смо стиховима који су терали на размишљање и аплаузе. Смењивали смо се испред микрофона, док нас је камера снимала, а публика бодрила. Нисмо осетили када је прошло сто минута чисте среће, игре и поезије.
Пошто су ми сви из Књижевне омладине драги, одлучила сам да на крају вечери кажем о сваком по реченицу и тиме затворим програм.
Да би се живело деспотски, треба се помучити.
Кроз какве борбе пролази један човек, вечерас нам је својим стиховима објаснио Данијел Стевановић.
„Љубав се крије на трешњином дрвету“ тако је рекла црвена жена која носи љубав у даху – Ивана Ђурковић.
Да је нечије мушко име њен синоним за љубав, открила нам је Маја Станковић.
Доказ да романтичне душе пишу песме, а не поруке је Светлана Николић.
А моја маленкост Кристина Милошевић слила је у стихове љубав и тугу и тиме се ослободила терета.
„Збогом љубави“ одсвирао је Ђорђе Вељовић коме љубав станује међу жицама гитаре.
Андрија Станковић је својим чаробним гласом и нотама дочарао шта се деси када оде једина.
О коме близанци певају песме и коме их посвећују остаће мистерија – Петар и Павле Јоксимовић.
Лепе ствари се рано завршавају и некад је слађе заспати и сањати их, тако нам је отпевала Богдана Лазовић.
У име Дома културе и Књижевне омладине Прокупља захваљујем се ресторану „Деспот“ на позиву и гостопримству, а вама, поштована публико, хвала што сте нас подржали у оволиком броју.
Живите деспотски и пријатно!
Публика нас је наградила и поздравила још једним громогласним аплаузом, а ми смо њих испратили музиком.
Након завршетка, почастили смо се пићем и колачима. Задовољни, остали смо да уживамо.
Добили смо многе похвале и тиме смо се додатно сладили.
Живела Књижевна омладина Прокупља, а ми чланови живећемо деспотски!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
