Ти си мој подстанар.
Станујеш у мојој глави.
Али не тако да правиш неред и мисли претвараш у хаос.
Већ их слажеш као књиге на полицама и доводиш у ред.
Станујеш и у мом оку.
И не тераш ми сузе, већ напротив бистриш ми поглед.
Ходаш полако у мојим венама као да плешеш.
Тако лагано да ме топлина обузима.
Пушташ лагану музику.
И тако ме успављујеш ноћу.
А када заспим ти будан ме чуваш.
Зато се будим са смешком и насмејана започињем нови дан.
Твоје присуство ме умирује у тој мери да дишем полако свесна сваког удаха.
Тако станујеш у мојој души, тераш моју тамну страну
и чиниш ме бољим човеком.
Подстанар си ту годинама а да ни дан кирије ниси платио.
Јер све си својом љубављу надокнадио.
Пише: Марија Лазаревић
Топличанка је душа од жене.
