Ту негде на југу Србије у једном малом граду живи једна необична девојка. Људи је зову Змија Новинарка, сад не знам тачно да ли је змија у свом послу или приватно, али змија је свакако. Обмота ти се око врата, па или ће да те убије или да ти сија.
Пре неки дан водили смо јако чудан разговор који се завршио реченицом: „Знаш, ја тебе оне две патетичне речи, е то!“
Загрцнуо сам се од смеха. Мене воли тако хладна жена. Мада, боље да ме воли иако њена љубав боли, него да ме мрзи. Волим и ја њу, али пошто је она алергична на изливе љубави, патетику и романтику, само сам узвратио: „И ја тебе исто.“
„И ја тебе исто“ се временом претворило у „ја ћу да се убијем, ако ме ти не убијеш, јер си то што јеси“, а баш је оно што тражим, али не знам како да поднесем.
-Ти се понашаш као јеж, покажеш осећања, па се сакријеш у кућицу испод бодљи.
-Ја макар глумим да сам јеж, ти не глумиш да си отровница.
Тело из раја, карактер из пакла. Лице умиљато и крајње невино. Ни помислио нисам да ће овако изгледати живот са њом. Гризе те и кад те воли, не извињава се кад греши, увредама те теши.
Ех, змијо, змијо, на крају убијеш сваког кога волиш.
Пише: Душа од мушкарца
Топличанка је душа од жене.
