Испијам горку кафу,као животе које посматрам. Лица уморна, руке истрошене, погледи негде далеко. Неко чека воз, неко крај смене, неко само тренутак да прође. Ја чекам себе.
Испред мене две жене. Једна се жали на прошлост – живот јој је прошао, каже, и сад само сабира дане, успомене које више не вреде никоме осим њој. Друга се жали на будућност – није срећна у браку, не зна да ли жели децу, не зна шта је чека, не зна да ли да се нада или да одустане.
Ја их слушам. Њихове речи клизе низ сто као просута кафа. Примичем шољицу уснама и пијем – горчину њихових живота, страхове које не желим да препишем себи.
Цртам своју будућност, ја сам у садашњост. Не желим да једног дана говорим како је све већ прошло. Не желим да страхујем од сутра.
Отишле су, остала је тишина. Скупио сам њихове сузе и ставио их у свој осмех. Узео сам у обзир њихово искуство, али свој живот кројим сам.
Пише: Данијел Стевановић
Топличанка је душа од жене.
