Никола Ђукић је млади новинар из Ниша који се ове године читаоцима представља дебитантским романом Искушеник.
За Топличанку открива одакле је дошла инспирација за писање овакве књиге, да ли је било тешко осмислити лик Ђавола, ко је искушеник, али и да су зло и добро наш избор и да живе у нама дозвољавајући нам да изаберемо лакши или тежи пут – до сопствених искушења, грехова и покајања.
Роман „Искушеник“ је Ваш првенац. Када сте открили свој таленат за писање и како сте дошли на идеју да напишете овај роман?
Као доста млађи нисам уопште показивао неко превелико занимање за писањем, чак нисам ни сматрао себе талентованим, вероватно и због тога што професори који су ми предавали Српски језик и књижевност су сматрали да шта год да урадим моји писмени задаци ће бити добити оцену 3, због чега се нисам ни трудио превише. У једном тренутку сам буквално то и написао у једном од писмених задатака у средњој школи, и погодите, добио сам оцену 3.
При крају средње школе сам одлучио да упишем новинарство на Филозофском факултету у Нишу, тек на почетку студија схватио да сам заправо талентован и да могу лепо да пренесем на папир своје мисли, на почетку новинарски, а ево сада представљам и свој први роман “Искушеник”.
Ко је искушеник?
Заправо, свако на свој начин је искушеник, јер свако је некада прошао кроз период живота, или га тај период чека, када ни сам не знаш шта би требало да урадиш. Почевши од неких баналних, свакодневних искушења, до неких великих, важних, животних.
Искушеника из књиге сам замислио као веома усамљеног човека, коме живот пролази, који због страха увек нађе начина да не уради нешто што би за њега било значајно и добро. Зато га вероватно и та мисао са почетка романа толико “копка” да је морао да уради то што је урадио и сазна да ли постоји живот после живота. На његову жалост, није био баш најсрећнији због онога што је сазнао “доле” и односа који је имао са Ђаволом.
Роман почиње разговором између искушеника и Ђавола. Колико Вам је било изазовно да, након великих светских дела у којима се појављује Ђаво, осмислите његов лик?
Да сам размишљао о томе, вероватно никада не бих написао роман који је смештен у Паклу, заправо када би писци стално размишљали о томе, нико не би писао, а људи би остали ускраћени за многа велика дела, која су настала након многих великих дела. Тако да сам се трудио да се не упоређујем ни са ким, да не копирам туђе стилове и реченице. Можда сам баш зато толико уживао док сам писао лик Ђавола, јер сам неке своје особине пренео баш на њега.
Почевши од тога да он мисли да је духовит, до његове шале ретко ко разуме, али то њега не интересује, јер док је њему забавно, ништа га друго не интересује. Међутим, показује он и неке друге особине, које се вероватно и поклапају са особинама Ђавола из других дела, али то је било неизбежно.
Фаустовски споразум са Ђаволом води антијунака ове књиге у грех, мада је он прво починио један – суицид. Покајање ће се јавити на крају књиге и перипетијом открити нешто неочекивано. Грех, покајање, смрт и живот, велике теме. Коначна истина је једна. Да ли књижевно дело може успешно да пренесе ту истину?
Да, он из једног греха улази у други и сваки је већи од оног претходног. Управо сам то хтео и да постигнем и покажем колико човек може бити лабилан и колико је лако наговорити га да учини шта год желите, уз врло мало манипулације. Такође, важан сегмент романа је колико (анти)јунаку постаје све лакше да чини те грехове и колико је мало времена било потребно да почне и да ужива у њима, мислећи за себе да је он тај “изабрани” који ће одлучивати о судбинама људи. И тако све до једног тренутка док на својој кожи не схвати шта значи она народна да је “Враг узео шалу”.
Књижевна дела могу преносити истину, али не мора да значи, јер свако од нас има своју, а то из поглавља у поглавље показују и искушеник, али и сам Ђаво.
„Ниједно зло није вредно ничије душе“, једна је од реченица из романа. Искушеник не схвата разлику између раја и пакла, и на крају добија свој живот назад. Ђаво остаје доследан себи, превариће искушеника. Да ли је зло у људима или је оно споља око нас?
Искушенику ће требати много времена да коначно схвати разлику између раја и пакла, али плашим се да уколико одговорим на ово питање, могу превише да одгонетнем о роману.
Зло је дефинитивно у нама, као што је доброта у човеку и они су наши избори. Некада је, како год то звучало, бирање зла, лакши пут. Међутим, то вуче одређене последице. На нас и на свет око нас. Зато је можда тежи пут на крају ипак лакши.
Да ли припремате неко ново дело и на чему сада радите?
С обзиром на то да је “Искушеник” написан још 2020. године, а да је потрага за издавачем трајала пуне 3 године, толико је времена прошло откада нисам писао. Баријера незавршеног посла ми је увек стајала у подсвести, спутавајући ме да неке добре идеје које сам имао чак ни не запишем. Сада, када је књига доступна, када стижу и неке баш лепе критике о роману, мислим да сам спреман да поново радим оно што ме највише испуњава. Свакако ће и друго дело имати сличну тематику и уколико нешто не променим радња ће уместо у паклу бити смештена у садашњи Ниш.
Разговарала Милица Миленковић
