Када вам Купидон баци стрелу и створи чаролију. Прихватите је и засијајте.
Ако вам пошаље љубав. Пригрлите је свом снагом. Не размишљајте. Само следите пут којим вас води.
Препустите се магији. Дешавањима.
Јер ништа на овој земаљској кугли не дешава се случајно. Не вагајте!
Кренете ли много да размишљате, мерите, сечете.
Вадите из фиоке листу правила, преиспитујете себе.
Ништа из тога доброг неће изаћи. Одбацићете љубав као страно тело.
И никада је више нећете пронаћи.
Наићи ћете на лица која вам дају наду.
Која вам се чине да су она права са ваше листа жеља.
Рећи ћете „Ево ово је оно право.“
Али не. Ви сте своју праву љубав већ потрошили!
Сретаћете само исфрустрирана лица, кивна на живот и свет у њему.
Нећете ни приметити да је њихов его већи од њих.
Све док га не осетите на својој кожи. И увек ћете се наново опећи.
Као коприва када ожари тињаће сваки додир на кожи.
Њихове речи доћи ће као олујни ветар који ће вас бацити и разбити о стену.
А онда устаћете и наставићете живот сами.
Јер тако је боље, тако је лакше. Не боли.
Успаваћете сећање на праву љубав и све лептире у стомаку.
И тако живећете
… Купидоново проклетство.
Пише: Марија Лазаревић
Топличанка је душа од жене.
