(одломак из књиге Иване Ђ. Којић)
Прашина не прикрива злочине. Она чека право време и праве људе да је отресу са устајалих предмета и истину приведу правди. Ма како стереотипно звучало – “правда је спора, али достижна”.
Међу папирима била су притајена лица из малог места и све је било огледало које ће будућност покушати да поломи и оспори. Наводно није било сведока, јер су нажалост лежали, где им није било место. Да ли се знало ко их је одвео на вечни починак? Знало се. Наравно, све је подсећало на какву “крваву бајку” о којој наша деца неће читати у читанкама, али читаће! Истражни органи су стално обавештавали своје колеге из других места да постоји негде некакво признање, додуше усмено, али је тај случај већ био затворен, а наводни кривац приведен правди. Све што је постојало у нашој архиви, изгледа да је “добило ноге”, што ме је приморало да жаргонски речено “ствар узмем у своје руке”. Објашњења није било. Само су ноћне море спавале у мом кревету, јер ја сам била “било ко”, а иза мојих леђа, осим врагова, није било никог.
Језа, хорор филм и мрак у којем спавају људи који знају више него што треба, већи је од броја квадрата у којима обитавају. То више није лични простор, то је ратна територија са много слика о могућем завршетку потраге за истином. Док су остали мирно чекали нови дан, ја сам била она злослутна сова која некима по веровању доноси новац, а само појединцима жељу за реалношћу. А да ли знамо шта је реално или нам је само нормално, оно што већини јесте? Ко су обични људи, наспрам скривалица у “високим” круговима?
Свако, ко је нико, једном постане неко.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
