Чини ми се да и није тако далека она планина која се види кроз мој прозор. Вероватно се моја диоптрија погоршала поново. Или је то од умора. Далеко је та планина. Као и она моја, са све пољима и цвећем. Оним сувим и оним још увек живим.
Читала сам да се на планини људи не разбољевају, нити су тужни, само често, превише често, умру од самоће. Гледала сам једну брезу како се повија да дохвати земљу. Викали су, она се тако моли. Ја сам знала да само скупља купине за нас. Огрубеле су јој и крошње и лишће јој скоро опало, док стоји и чека, као и свака друга, слична њој, да јој неко дође.
Моја нана је спремала најлепши џем од шипурака. Сада то не може, јер је стара и не сећа се баш рецепта. Када смо били код ње, није изгледала нимало другачије од било које друге нане. Повијене кичме, у црне џемпере и и даље вунене чарапе. Каже зима је. Вероватно и јесте била тад.
Споро корача. Скоро да губи равнотежу, па се придржи за наслон од кревета. Каже, може сама, још је ноге служе. А оне отечене, од живота. Мудре руке које никада нису научиле да пишу, шарају по мојој новој блузи. Каже ми и она је ишла у Француску. Кажем, далеко је та земља. Она склапа руке у крило и уздише. Због живота или врућине. Беше и вруће тад.
Ниси морао ништа да кажеш у њеном присуству. Тишина је увек била пријатна и добронамерна. У њу би стало све, цео њен живот и нешто мало овог мог. Стао би и један трептај и по који поглед и смешак. Углавном њен прво, па онда и мој. И опет тишина.
Мирисала јој је кућа, на оно цвеће којег дуго нисам могла да се сетим. А кога је увек било на вашарима, на ливадама и у неким другим становима. Али никад није мирисало као нанино. Било је отужно и тешко, али је увек било ту. Његов мирис у албумима са црно белим фотографијама породице, између тегли са слатком од шљива и дуња, у оне штрикане њеном руком, покриваче на фотељама и у њој самој. Знала сам да када бих се сетила тог мириса, а данас га често има свуда, пут ме одведе тамо где нисам хтела. У она давна времена, за која знам само из приче. Када је нана била млађа и када је обитавала на тим пољима. Када је на планини и живела и када се није савијала и спотицала о време. Одлетела бих заједно са њом и обишла онај круг од њеног живота. Да посетим неке стене до којих још нисам дошла, а волела бих. Јер верујем да је на њима урезан нанин младалачки осмех.
Увек су исте, на први поглед, све нане овога света. Али само на први поглед тако. Препознаћете их по маленом расту и великом ходу њиховог живота, по штаповима који користе, по марамама и рукама у којима су носиле и нас. Али на други поглед, свака нана је посебна и свака другачија. Другачије носи наочаре, другачије бомбоне купује, другачије меси и прави ајвар од осталих. Зато јер је наша. Наша у облицима речи које изговара другачије од других, у смеху и у игрању са нама. Другачија у планинама и пољима. Свима далека, нама најближа. На оним пољима које видим нема траве. Неко је изгазио.
На мојим пољима, још је свежа иако ће јесен. На њима се скупило све оно што нема тамо кроз прозор. Скупила се деца и лептири и цврчци. Све оно што ми је сада далеко. Скупила сам се и ја. У далеке руке, у тишину и у оно смиље које мирише на моју нану.
Ауторка: Викторија Марковић
Топличанка је душа од жене.
