Ако једном дођеш у мој крај,
застани мало, не жури.
Подигни главу, погледај горе,
не спавај и не жмури.
Видећеш небо нестварних боја
и Сунце чудесног сјаја,
а ноћу сјајна звездана јата
што трепте из бескраја.
Видећеш људе дивне и чудне,
што сваком злу пркосе
и чудићеш се јер у очима
делић тог неба носе!
С онима што носе тугу и сету
тмурног јесењег неба,
попиј по коју чашицу љуте,
подели комадић хлеба.
Отвориће ти тад своју душу
и видећеш поноре,
вртлоге страшне којим те вуку
док се са тугом боре.
Немој им дуго правити друштво
јер ће те одвући доле,
отвориће ти ране на срцу
које ће тешко да боле.
После ћеш и ти топити тугу
у новим чашама љуте,
ал тамо нећеш одговор наћи,
само ћеш изгубит путе.
Зато не остај дуго са њима
јер нећеш имати шансе,
потражи неке друкчије људе
и неба друге нијансе.
У другима ћеш открити део
бескрајног плавог круга.
Убрзо ће те опити сасвим
мудрост људи са Југа.
Немој у њима тражити звезду,
нећеш је препознати,
када те буду сматрали својим
сами ће ти је дати.
Остави звезду и иди даље,
не остај ни с њима дуго,
ако заволиш њихову мудрост
заборавићеш све друго.
И шта си хтео и куд си пошо,
све што је битно за тебе.
На пола пута њих ћеш пронаћи
али ћеш изгубит себе.
Много нијанси неба мог краја,
сретаћеш у људима.
Ал свима исто Топличко срце
куцаће у грудима.
Сретаћеш луде, сретаћеш мудре.
Ведре и тмурне, успорене и журне.
Смешне и грешне, лепе и ружне
и неке веселе и оне тужне
и опаке и наопаке
и оваке и онаке.
Сретаћеш никаке али и свакаке,
Ал’ никад нећеш наић’ на лаке.
Не, јер ја немам такве земљаке.
Сви носе неку чудну тежину.
Тежину брда, тежину патње,
тежину чији притисак гуши
и ствара чудне облике души.
И најзад једне вечери меке,
поћи ћеш пратећ месечев зрак,
у шетњу поред Топлице реке
и ту ћеш чути њен корак лак.
Видећеш затим обрисе витке
и препознаћеш девојке стас,
можда и тужну зачујеш песму,
док ветрић носи њен бајни глас.
У очима јој заспало небо,
далеких звезда крије се сјај,
само се немој загледат у њих
јер то ће бити твој тужни крај.
Месечев седеф из њих светлуца
и буди жељу у срцу твом,
да се у њима сасвим изгубиш
и у твом срцу настаће лом.
Заволећеш је дамаром сваким,
због ње ће срце да ти увене,
а нећеш знати да те одбија
јер она воли једино мене.
Због мене шета ноћу крај реке,
због мене пева и сетно гледа.
Због мене она не жели никог,
због мене срце ни теби не да.
Ако једном дођеш у мој крај,
застани мало, не жури.
Подигни главу, погледај горе,
не спавај и не жмури.
Видећеш небо нестварних боја
и Сунце чудесног сјаја,
а ноћу сјајна звездана јата
што трепте из бескраја.
Сиђи до реке пратећи звезде,
потражи девојку ту.
Ако је сретнеш реци јој тихо
да стално мислим на њу.
У ноћи гледам у туђе звезде,
туђа је кућа мој дом.
Све у туђини тешко ми пада
зато што нисам са њом.
Још неко време мораћу тако,
дугове да исплаћам,
а онда брзом челичном птицом,
њеној се љубави враћам.
07.05.2018.
Аутор: Душан Влаховић
Топличанка је душа од жене.
