Студенткињу књижевности и песникињу Александру Стојиљковић открили смо у њеној помало херметичној поезији и сјајном осмеху. Она скромно тврди да није песникиња, али да би то волела да буде, јер она не пише поезију, већ поезија пише њу.
Поигравајући се са искуственим и са оним што открива у књигама, Александра се још у Књижевној омладини Прокупља издвајала као неко ко дише поезију и ствара онако како се у литератури описује стваралачки процес: покренута посебним надахнућем.
– Покрећу ме питања, све ми се чини украшће ме проза ако овако наставим. Студије се уплићу у сваки текст, а ја опет идем за Роланом Бартом, тразећи свет иза текста, закопчавам га да не нестане. Могу да вам говорим о књигама и које нисам прочитала! Свет у којем сам живела и у коме сада живим више није исти. Исто се дешава и са песмама. Све их осећам као прошлост, па углавном и себе. Можда сада зато нисам песникиња, али сигурна сам да сам била! – каже Ана.
Студије књижевности јој помажу у стварању и како каже “живе у миру”.
– А када се посвађамо – стара добра, чак родитељска – паметнији попушта! – каже шаљиво.
Поезију је објављивала у штампаним зборницима, али и на многобројним порталима за књижевност и културу. Међутим, каже да се са објављеним песмама није заиста суочила и да још “жмури”. Са друге стране, њене су очи и душа широм отворени када се помене Књижевна омладина Прокупља у којој је провела своје гимназијске дане.
– Рад у Књижевној омладини дуго је лечио време. Мирише ми на пријатеље, на руску Каћушу, на стиховану кафу, на зелена крила – поетична је Ана.
Питали смо је: Шта за тебе значи бити Топличанка?
– Топличанка – топло, топло! Вруће чак! А топлоту волим! Дом, мир, љубав! Носим неко зелено у грудима, као и свака Топличанка.
О изузетним женама Топлице читајте ОВДЕ.
Пишем и инспиришем.
