Сад ми је кућа чиста – а празна!

0
Foto: Unsplash.com

– Не могу више, тетка! – жалила ми се Оља преко телефона – Ово нико жив не би могао да издржи! Спремај, чисти, удовољавај, малецки кмече, одрасли зановетају, никад задовољни. Пос’о нема, вртим се ту по кући, сви на мене налегли, јер шта па ја радим код куће сам! А кућа, о томе да ти и не причам! Нон стоп чистим и нон стоп је хаос!

– Полако, Оља, полако. – пробала сам да је умирим.

– Шта полако?! Судопера ми је увек пуна, а фрижидер празан! Свекрва не прилази ни деци ни шерпама, јетрва свакодневно коментарише како ми „ово баш и није слано“ или како ми је тесто „нешто жилаво“. Па спремите вас две ако не ваља!

Моја братаница Оља је одувек била темпераментна. То се, што оно кажу, од детета знало да ће живети по свом, онако тврдоглава и са жељом да вечито буде у праву. Брат је грдио још као девојчицу да не срља пребрзо и са толико страсти у све што јој се на прво око допадне. Ал’ то је била незаустављива сила! Прво је запуцала да упише средњу уметничку, као да јој живот од тога зависи. И успела би, само да су јој дали да полаже пријемни. Моја снаха је рекла ил’ медицинска ил’ ништа! Хтела је да има сигурно радно место. То још онда кад смо сви мислили да је у здравству посао сигуран.

Кад је завршила средњу рекла је да неће на медицину ни за живу главу.

– Не терајте ме, да ме не отерате!

Кад је уписала права, свима је било јасно да од тога нема ништа и да је само купила једну годину слободног живота ван родитељске куће и непрестаног погледа. Студентски дом у ком је живела био је малтене у центру Ниша, па је у свако доба могла да излази где год да јој се прохте.

Тако је, можда већ у првом семестру, упознала Дејана, кога ће врло брзо после венчања беспоговорно звати „овај мој“, углавном са подругљивим тоном.

Где је била, шта је радила, а највише о чему је сањала више ником није ни говорила. Удала се, јер је знала да права нису за њу, а да се у родитељску кућу у којој јој контролишу сваки удисај – не враћа.

Foto: Unsplash.com

Које бајке је „онај њен“ умео да прича, то нико од нас не зна. Тек, четири године после тог бајковитог венчања на ком су сви сем младенаца имали кисела лица, показало се да је бајка остала у тим прошлим временима. Дејан је возио камион по Европи и долазио једном у три месеца кући. Она је из породилишта ушетала у кухињу, па из кухиње поново у породилиште. У кући је требало нахранити шест одраслих душа: свекар, свекрва, девер, јетрва, заова и она сама. Плус деца. И она је хтела, стварно је хтела, таман док Дејан заради да среде тај спрат и одвоје се више.

– То ће се, тетка, десити, на Свети Никад! Ево одма’ да ти кажем. Баш кад Дејан треба да дође свекар се сети да му фали неки уређај у кући. Увек се нешто поквари тад, а не кад девер или неко од њих прими плату. Овај мој не види да га искоришћавају, а ја глупача, ћутим!

– Немој тако да посматраш ствари, сине. То је, Ољка, све за ваше домаћинство.

– То је за домаћинство у ком ја нисам домаћица, већ слушкиња! А кад је тако, шта ће ми?

– Такав је сваки почетак у заједници. Ти мислиш да трпиш, а у ствари само радиш оно што би радила за срећу своје деце. Ако јетрви није слано, твојим синовима јесте. И не брини око хаоса, кад још мало поодрасту, биће ти чиста кућа. Види сад мене, како оставим тако и затекнем. Кућа чиста, а празна! Лепши је тај твој хаос и твоја младост, слушај тетку!

– Кад тако кажеш, не могу да те не послушам – чула сам је како се смеје.

Мирна срца сам спустила слушалицу, јер сам знала да није лако насмејати моју намрштену и тврдоглаву Ољу. Није лако у данашње време бити мајка, супруга, снаја, поготово код нас, још кад на ту тежину човека притисне и сопствени карактер! Зато ја увек кажем да са ведрином треба гледати на свет. Тако се избегну многи проблеми.

До неког следећег петка,

Осмех вам шаље стрина Ђина