Једном кад будемо стари, а то ћемо знати по некој чудно великој бројки на календару и по борама смејавицама, ја ћу те сигурно засмејавати идејом да пијемо и кафу и чај у 6х ујутро на тераси. Ти ћеш рећи како то више нико не ради у јулу и како су давно прошли студентски дани и наливање желуца у испитном року.
Свеједно, скуваћу чај од коприве и нане, јер је то добро за крвну слику. Ти ћеш да се мрштиш и да ме питаш кад ће коначно доћи време да припалимо по цигарету. Деца су одавно отишла од куће, нема ко да се секира због твог срца и мог артритиса. Нико неће знати да делимо кутију већ месец дана. Рећи ћу како је превруће за цигарету.
Једном кад будемо стари, а то ћемо знати по електронским ђачким књижицама наших унука, у које је незгодно спустити папирне новце, ти ћеш се бунити што по ко зна који пут почињем роман „Име руже“, јер сам после сваког неуспешног читања „немогућа за живот“. Ја ћу невољно да одложим књигу и да ти одржим још једно предавање о томе како не могу да умрем а да је не прочитам.
Једном кад будемо стари, а то ћемо знати по непроцењивој мудрости жене која више не пегла и ненадмашној памети мушкарца који уме да ужива у јутарњим новинама, ти ћеш се мрштити на замршене укрштене речи. Ја ћу, успут, док заливам башту да ти добацујем шаљива решења и да те нервирам својом неозбиљношћу.
Једном кад будемо стари, ја ћу да исплетем две седе плетенице и да обучем неку хаљину на цветове. Ти ћеш да кажеш како изгледам као расцветана старост и добити за тај комплимент ћушку по левом уху. Правићемо се да не видимо твој све спорији ход и моје све теже дисање док се пењемо уз нашу улицу.
Једном кад будемо стари, а то ћемо знати по заводљивом мирису липе у јулу, покрићу те док дремаш на каучу у дневној соби. Мешкољићеш се у сну, али ћеш и даље момачки држати десну руку под јастуком, а лева ће ти висити са кревета. Као неком америчком филму са сладуњавим заплетом, стајаћу на вратима и гледати насмешена у твоје лице. У левој руци ће ми бити крпа, у десној књига Нерудине поезије. Тако ћу, док спаваш, поетично да бришем прашину.
Једном кад будемо стари, а то ћемо знати по мом упорном порицању да смо ушли у осму деценију, ти ћеш коначно објавити да је време да одемо на неко пусто острво и да смо доста чекали. Одвратићу те неким неуверљивим разлогом, па ћемо опет гледати на Интернету куда бисмо могли стварно да отпутујемо. Ја ћу да вучем према Америци, а ти према Јапану. На крају, заглавићемо у некој мађарској бањи или аустријској планини. Ако нас не мрзи да се возимо аутобусом.
Једном кад будемо стари, а то ћемо знати по твом дечачки наивном осмеху кад те оптужим да си ипак заборавио онај јули. Рећи ћеш: „Нисам ја стар, знам кад сам те оженио. Био је то паклени дан. Право предосећање и предсказање.“ Намрштићу се, док ме грлиш истим оним рукама и шапућеш: „Што се дуриш, мако? А кога бих овако целог живота волео?“
Једном кад будемо стари, а то ћемо знати по неким новим музичким трендовима које не разумемо и по све незгоднијим вестима на телевизији, ти ћеш се коначно сложити да од телевизора направим саксију за папрат. Чуваћемо: биљке, књиге и унуке, имаћемо: расцветану башту, расцветане умове и расцветане душе.
Једном кад будемо стари, правићемо се да смо стари, јер тако календари кажу. Ти ћеш да грдиш децу што много раде, а ја ћу да галамим на рерну што увек препече кифлице кад нам дођу у посету. Имаћемо целу полицу са породичним албумима и гомилу фотографија на којима нам је осмех једини вредан украс.
Једном кад будемо стари, а то ћемо знати по мојим нежним причама и писмима спакованим у кутији поред кревета, ти ћеш се задовољно смешкати кад схватиш да те волим више од пола века. Јешћемо лубеницу као деца и квасити погледима врела срца. Ја ћу те волети, а ти ћеш, као и увек, тврдити да ме волиш јаче.
Једном кад будемо стари, а то ћемо знати по томе колико се променио свет, а ми остали исти, биће нам смешне све оне свакодневне бриге, неопран веш и неусисан ауто. Корачаћемо једно поред другог, опраних мисли и усисаних проблема. Наша стаза ће остати наша. Јулска, наткривена липом.
Са стране, изгледаће да смо заборавили јули, венчаницу и кравату.
Једном кад будемо стари, биће потпуно небитно ово „са стране“, јер постоје љубави које се дишу вечно. Миришу на јули.
Прочитали сте Аскину причу. Легенда каже да постоје приче које не дају одговоре на ваша питања, али чије речи можете да осетите. У таквим причама вежбате животну магију. Таква је Аскина прича.
Извор: Lolamagazin
Пишем и инспиришем.