Четири жене, један град и шест година за – чинило се много приче о сексу. Не знам да ли је до моје романтичне природе или до оног љубавног финала у Паризу, али свих шест сезона серије “Sex & the City” за мене ће увек бити роман о пријатељству, љубави и – писању.
„Секс и град” је телевизијска сага о жени с краја 20. века. У првом плану су експлицитне и оргазмичне сцене с љубакањем и пипкањем, а у позадини – која се на крају једино и памти – вечита прича о љубави, прича о мушкарцу и жени, прича о женском пријатељству. О, да, серија је од самог почетка обећавала површност, понекад и бесмисленост проблема главних јунакиња. Секс и град, секс у граду, град без секса, секс ван града и ето магичне формуле за тривијално.
Гледале смо их како се шепуре Њујорком и желеле да смо више попут њих. Изгледало је тако лако живети живот у коме само купујеш ципеле, мењаш лоше момке и кревете. Сетите се, никад нисте видели Кери како пере судове или Саманту како риба купатило. Било је дана када сам мислила да им фрижидери служе за одлагање модних магазина и да не знају скувати јаје. Приказале су нам жену – ослобођену провинцијализма, свакодневних обавеза и балканских окова. Светску жену, ону која се не брине како ће преживети од плате до плате, већ како да обезбеди карте за fashion week.
Пекла нас је неподношљива лакоћа њиховог постојања, па смо се у себи ругале њиховим проблемима. Јер смо знале, да оне могу да виде нас, и оне би се наругале нашој неслободи.
А опет смо их волеле.
Кери, Саманта, Миранда и Шарлот постале су парадигма женског пријатељства. Због њих смо поново поверовале да можемо бити другарице, сестре и куме, без обзира на то одакле потичемо, колико различито сањамо или живимо. Четири различите жене за истим столом симболично су представиле Жену и њен положај у друштву. Тако смо гледале како се жена са једнаким жаром бори за своју каријеру и за своју породицу. Сазнале смо како љубав може да те одведе на други крај света, у другу религију или прељубу. Иза оргазмичних прича чекале су нас приче о бившима које (ни)смо преболели. А ту је онда и прича о неким озбиљним проблемима – о стерилитету или борби против рака.И на крају, прича о томе како је све, заправо, прича.
Кери је својом колумном покренула револуцију у женском свету. Захваљујући њој (и Интернету) колумна (а касније и блог) постао је нешто што се чита. Живот написмено. Љубав написмено. Због ње је свака од нас веровала да ће се њен Господин Зверка преобратити у оног човека на мосту у Паризу. Јер су они показали да љубав може победити у игри топло-хладно.
Па онда Миранда. Тврда жена од каријере коју је омекшала опет – љубав. Због ње је свака од нас веровала да је могуће све опростити кад волиш и да је сасвим у реду да прво не опростиш. Због ње смо научили да не-опроштај трује душу. Да је у реду да родиш чак и кад ћеш дете подизати сама. Да то сме да те плаши, али не и доживотно уплаши. (И да риђе жене рађају риђу децу).
Либерална Саманта. Слободна и емотивно недодирљива. Због ње смо научили да болест може сломити и оне неуктотивог духа, али и да пут оздрављења почиње управо поновним састављањем. У тој слагалици најјачи лепак је љубав. (Чак и кад одбијаш признати да си се заљубила.)
Стидљива и (конзервативна) Шарлот. Заљубљена у љубав и једина која од почетка жели породицу и брак – једина се и развела. Због ње смо научили да живот није утабана стаза и да се снови некад остваре на неочекиван начин.
Гледале смо их и откривале их у себи. Јер у свакој од нас чучала је збуњена Кери, романтична Шарлот, одсечна Миранда и необуздана Саманта. Требало нам је само храбрости да их ослободимо.
Напослетку, „Sex & the City“ је управо то: велика лекција о слободи и храбрости. О женама које се не устручавају да раде оно што желе. О женама које остају у нездравим везама довољно дуго да знају да из њих морају изаћи. О женама које су нераскидиво везане за своју суштину. О храбрим женама чија слободна душа вришти на сав глас: „Ја сам срећна зато што сам ЈА!“
И то је секси!
Извор: APortal
Пишем и инспиришем.