Среле су се на некој свадби. Једна трудна по трећи пут, друга у деколтираној хаљини и без пратиоца. Једна у тоалету по петнаести пут, јер беба притиска бешику, друга због петнаестог пива. Насмешиле су се и свака је ушла у своју кабину.
Обема је било непријатно. Обе су чекале кад ће она друга да изађе из тоалета, па да изађе и на миру опере руке. Није баш згодно да гледаш у огледалу оно што си могао бити – да си изабрао другачију стазу.
Ни једна ни друга нису биле незадовољне својим животима, напротив. Само, ни једна ни друга више нису биле оне девојчице из ВИ-4 што се уписују једна другој у споменар. Оне две цурице које се уче да плету косу и праве неке необичне шиз-фризуре помно проучавајући фризуру глумице са постера на зиду. Јер тада није било јутјуб туторијала. Ни за фризуре, ни за шминкање, ни за живот. Није постојао лифе цоацх, само кауч на ком сањарите док те мама по трећи пут не позове на фиксни телефон да те подсети „да имаш кућу“.
Биле су најбоље другарице. Знате већ како то иде. Од првог разреда у истој клупи, кад једна нема наоштрену оловку, друга има резач, кад једна има домаћи – има га и ова друга. Читале су различите лектире, па их препричавале, „да не губе драгоцено време“. Једна је увек разумела једначине са једном непознатом, друга је умела да размрси и оне са две. Покривале су се код родитеља кад излазе са првим дечком или попију два пива више но што могу да поднесу. Заједно су спремале пријемни испит и још понеки испит на првој години. Помало налик на оне тхе бест фриендс из холивудских филмова. А онда им се десио живот.
Помало је болело. Тај сусрет са оном којој си некад могао да кажеш све. Јер одједном, та особа више није постојала. Не зато што се десило нешто драматично и конфликтно, но баш зато што нису ни приметиле кад се то нешто десило.
Прво је ваљда било пресудно што су уписале различите факултете после гимназије. Нису више делиле клупу. Чак ни сличан распоред. До краја другог семестра нису већ знале како она друга проведе дан. Али су се виђале. И чуле. На паузама су се куцкале. На досадним предавањима поготово.
Први распуст после јуна затекао их је помало збуњене. Било је дана када нису имале једна другој шта да кажу. Тако су почеле да се виђају ређе. Изговор: морам да учим. Морам нешто мами да помогнем. Морам да средим скрипту за септембар. Лако је теби, ти си још у јуну дала услов.
Са изговорима су се удружила ситна пецкања и пребацивања. Па су се проредили телефонски позиви.
– Еј, глупо је да правимо рачун маторцима. Што не отвориш фејс?
– Е па мени је глуп тај твој фејк фејс.
У СМС поруке више није могло много да стане. Мисли су се згуснуле, а поруке проредиле. На крају се свело на двонедељно договарање кафе, која никад не траје дуже од сат времена – јер су обе заузете. Кафа је била без шећера, а разговор једнако горак. У горчину су се уплеле неке слатке везе, опасни момци и тешки испити. Уместо ратлука или колача, разговор су пратили заједљиви коментари, понекад подсмех, понекад шаљиве увреде. Док обема није постало јасно да се нису виделе скоро два месеца и да нису осетиле.
Она осетљивија би одмах покренула питање сусрета у име „старих другарских дана“. И то би упалило два три пута. Јалови разговори би посведочили још једном како се њихово другарство одавно разболело и да га је немогуће спасти. И онда су се правиле да то не виде. Кад је већ почело, нек се и заврши.
Године и фејсбук би доносили гласове – дипломирала, верила се, удала, породила; Апсолвирала, раскинула, запослила. Гласови би били далеки и небитни, а фотографије на интернету нестварне. Нису више ништа делиле: ни радости, ни честитке, па није имало сврхе да деле лајкове. Другарству се десио живот и оне га нису спасле.
Трудница у тоалету је чула водокотлић у суседној кабини. Сачекала је минут.
– Океј, изашла је. Безбедна сам.
Отворила је врата и угледала деколте у огледалу. Уместо припите девојке, још једном је видела девојчицу са протезом како се тресе пред контролни из математике.
– Надам се да си добро. Идем сад, чекају ме.
Из тоалета је испратио блистав осмех другарице из клупе. Тако то ваљда иде. Живот се мења и живот нас мења. Сећања нас чувају.
Неке људе растави живот, ал’ им не растави успомене. У њима смо безбедни.
Извор: Lolamagazin
Пишем и инспиришем.
