Ja uvek negde žurim. Uvek imam važna posla, nešto što ne može da sačeka i što je bitno i hitno. Moje dete je na to naviklo. Ujutru čim otvori oči, prvo pita koji je dan, a zatim gde ćemo danas da idemo. Kada odem po nju u vrtić, pita gde ćemo i čudi se ako za to popodne nemamo ništa isplanirano.
Zašto je to tako, i da li tako mora?
Verovatno ne mora. Pretpostavljam da mnoge majke koje same podižu decu, baš kao i ja non stop trče okolo ne bi li što više postigle, da se ne bi desilo da nešto propuste, nešto što može biti važno za njihovu decu.
Tako na primer moje dete pohađa časove engleskog i francuskog. Prošle godine je išla na plivanje i na sportić. Verovatno preterujem, verovatno previše brinem, ali sopstveno iskustvo me je naučilo da se za kvalitetan život treba osposobiti na vreme. Verovatno se previše trudim jer želim da je pravilno usmerim, želim da bude pametna, obrazovana, zdrava, snažna. Želim da ima lep i srećan život, a smatram da te stvari ne dolaze spontano već na njima treba raditi.
I tako sam ja tog sunčanog prolećnog popodneva došla po nju u vrtić. Neverovatno, bez ikakve obaveze u planu. Izašle smo, i umesto u pravcu parkinga, spontano smo se uputile ka obližnjem igralištu. Tamo se zatekla još jedna devojčica iz vrtića, i njih dve su se odmah zaigrale kao da se nisu rastale pre pola sata.
Sela sam na klupu i posmatrala ih. Blago prolećno sunce nakon dugog kišnog perioda, sveže pokošena trava, zvuci dečije radosti.
Zen
Ubrzo su im se pridružila i druga deca, neka iz vrtića, druga potpuno nepoznata. Radost, smeh i pozitivna energija privlače. Nas nekoliko roditelja opušteno smo ćaskali i posmatrali ih.
Pomislićete, šta je u ovome posebno? Popodne na igralištu kao i mnoga druga. Za mene je ovo bio izuzetan trenutak, koji se retko dešava jer vremena nikada dovoljno.
Dovezi, odvezi, radi, zaradi, spremi, počisti…
Vremena malo, a umor vreba.
Pamtiću zato to divno sunčano popodne, decu kako trče i igraju se žmurke, smeh i igru.
Pamtiću čistu radost i uživanje, kolutove po travi, mozak na otavu.
Sećanje koje ću prizivati kad mi bude teško, kad budem tužna ili umorna.
Autorka: Vladana S. Sačekaj Malo – Dnevnik supermame.
Dopao vam se blog? Upoznajte malo bolje Supermamu.
Topličanka je duša od žene.
