Моја ћерка воли да са мном игра разне игрице. Једна од њених омиљених иде овако:
„Мама, ја те волим“
Ја треба да одговорим : „Ја тебе највише“
А онда она мени : „А ја тебе још више !“
Ја се онда изненадим и насмејем, јер ме је (по стоти пут) преварила на исти начин.
(Ово је дијалог из Дизнијевог цртаћа Златокоса, између Златокосе и њене лажне „мајке“.)
Овакви тренуци помажу да преживим све. Стрес, разочарења, умор, тугу.
Тренуци који лече
када ме у зору пробуди пљескање малих руку и монотоно понављање “желим воду, желим воду !”
када се уморна извалим на кревет и одједном осетим додир детињих руку по леђима – “јел ти прија масажа? Јел сад боље?”
када моја ћерка одједном почиње да ћопа и да се жали на бол у стопалу, јер се повредила баш као и ја
када ме свако вече пред спавање неизоставно моли да легнем мало поред ње и да је загрлим
када ми по хиљадити пут прича исти виц (и једини који зна) – “како се на грчком каже такси? Такси!”
када скаче од радости јер јој доносим кокице уз омиљени цртаћ
када обе носимо хаљине: “мама, сад смо исте!”
када изјави да ће кад порасте бити баш као ја – мама
када пита да ли може заувек да буде само моја беба
када у шест ујутру почиње да ми препричава шта је сањала
када у седам ујутру улеће у кухињу, отвара фрижидер и кука да ће умрети од глади
када ме из чиста мира загрли и трља своју главу уз моје раме
када у колима тражи да појачам радио да би певала Хелло заједно са Адел
када за мој кревет каже – наш кревет
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
