Мајка је најлепша бајка

Фото: Unslash.com

Драга децо,

За почетак, треба да знате кад и где вам ово пишем. Живимо на почетку 21. века, у Србији, на Интернету. Једног дана можда буде другачије, ал’ сад то и није бог зна како охрабрујуће. Интернет је велика енциклопедија људских искустава, безгранично непоуздана у ширењу својих мудрости и митова. А све велике митологије крећу од – МАЈКЕ.

Култ мајке развијен је у свим цивилизацијама нашег невеликог света, али је са појавом Интернета добио потпуно нову димензију. Како то велики Љубивоје Ршумовић рече: „Мајка је мајка. Најлепша бајка.“ А бајку може да тумачи како ко хоће, зар не?
О мамама данас сви пишу. Психолози, педијатри, лекари, новинари, правници, а највише маме. Маме пишу о себи и о другим мамама. Некад да се похвале, некад да се пожале, некад да охрабре друге маме, а богами, често и да их критикују. Рекох вам, мајку може да тумачи ко како хоће. Па тако, неретко тамо где се надамо неком подстреку и снази, ми наиђемо на зид. Тамо где тражимо одговоре, наиђемо на нова питања. Кад си мама, лако је да се завежеш у чвор. Ал’ опет, нико се брже из чворова не испетљава.

Интернет митологија о мамама заснива се на једној великој идеји. Каже се: Срећна мама, срећно дете.

Ал’ погађате, не тумачимо сви исто срећу.


Драга децо, пишем вам ово само да бих вам рекла шта је за мене срећа.

И овог јутра сам се пробудила пре вас да попијем кафу и припремим све за почетак вашег дана. Почетак мог дана је остао негде у претходној ноћи док сам вас успављивала на смену.

Ноћас смо сви били деца. Играли смо се камповања у спаваћој соби. Нисмо имали логорску ватру, али у једном тренутку ваша мајка је могла и ватру да бљује. Сећате се, то је било онда кад сте обоје одлучили да ја треба да будем ноћни стражар и да се моја смена не завршава у 4h ујутро. Занимљива нека игра.

Знам да сам ја та која је одрасла и да мени и треба да припада титула вође навијача, ал’ понекад умем само да навијам за ваш сан. Нисам опрала косу три дана и то на мојој глави изгледа као да се цео месец није срела са водом и шампоном. Једно од вас двоје фен успављује, а друго плаши, тако да је сушење моје косе уједно и добитна комбинација за вашу цику и вриску.

Пишем вам ово, јер хоћу да вам кажем да знам колико сте мали, а ваљда и да неку будућу себе подсетим на то да сте и као бебе имали став. Синоћ је било: „Нећу да спавам и готово.“ Пишем, јер хоћу да подсетим себе да и овај умор има своју сврху и крај, а да је љубав бескрајна.

Кад си мама, лако се завежеш у чвор, али са вас двоје одвезивање је природно попут дисања. Мој доручак су сваког дана кришке вашег осмеха. Миришете на мекану срећу и ту негде, у наборима вашег мириса, чучи моја снага. Свима причам како сте ви моји лични гоничи робова, а у ствари, гоните ме у лепшу, бољу и топлију мене. Чак и кад ме поставите за стражара у кампу. Маме то и треба да буду – чувари сна своје деце.
Једног дана кад вам не будем овако и оволико потребна, сетићу се како сам се сваког јутра будила као хоботница. Моје руке сад стижу свуда, а најбрже тамо где се котрљају ваше сузе. Најгласније плачете када се пробудите у исто време. Од вашег плача ми расту нове руке. И тако сваког дана добијем нови пар. (Није ни чудо што се везујем у чвор.)

Одвежем се кад ме опкорачите загрљајима. Ваши прсти пресликавају на моју кожу различите светове. Погледима утискујете радост у моју душу. Због вас сам и вајар, и песник, и све (не)романтично у свемиру. Због вас сам и бајка, и песма, и стих.

И за крај да вам кажем: бићу ваш стражар и кад ми се спава.

Јер „мајка, то је дан кад падне вече“.