Чинило ми се да возим већ данима. Чврсто сам држала волан ознојеним рукама, леви зглоб је већ болео од стискања. Растојање до циља полако се смањивало, километрима никада краја, а ноћ је почела да пада. Још 100, још 95…
Ако мислите да сам се сама сетила да би било лепо да почнем да пишем блог о самохраним мајкама и њиховој деци, грешите. Све је негде већ написано. Тако сам у оним ретким тренуцима доколице вртела по интернету разне сајтове и приче тражећи одговоре на питања која мене муче – јер данас је све доступно и јавно. Неки сајтови су занимљиви, други поучни, а има и стварно духовитих писаца.
Ја сам се, међутим, највише задржала на мотивационим сајтовима. Ваљда зато што ми је у том тренутку то највише било потребно – мотивациони гуру који ће ми подићи расположење, погурати ме када посустанем пред налетом свакодневних брига и стресова.
Чини ми се да се мотивацијом највише баве Американке; њима својственим стилом писања у 500 до 700 речи вам објасне да сте дивни и да на својим леђима носите терет којим треба да се дичите. Убедиће вас да је сасвим у реду што се свакодневно осећате јадно, уморно и разочарано јер једва излазите на крај са новцем и обавезама, али да за вашу децу то уопште није битно јер су зрела те им је ваша љубав довољна, а нервозу и непрестано муштрање вам уопште не замерају. Обично се такви текстови завршавају реченицом „you are not alone, sweet mom!“ (драге маме, нисте саме).
Ма колико повремено била очајна јер је живот саме мајке веома стресан и напоран, ипак се нисам примила на те мотивационе слогане. Међутим, негде ми је ипак остало нешто од тих позитивних реченица, животна филозофија која се провлачи и коју могу да разумем и прихватим.
Поента је у следећем: самим мајкама није лако – полазим од себе. Одгајане у традиционалној породици која је подразумевала маму, тату, браћу, сестре, тотално неприпремљене смо се нашле у породици која постаје шаблон 21.века – а коју чине мајка и дете. И нико други. Како нам је, то само ми знамо. Тешко је, напорно је. Ноћима не спавамо јер покушавамо да смислимо најбоља решења за наше проблеме. Радимо много, понекад и више послова, јер нам је новац преко потребан. Посвећене смо деци. Ретко имамо времена за себе. Плашимо се свега и свачега, стрепимо од ситуација које су другима глупе или смешне.
Тако је, ја се плашим
Плашим се да нећу умети да моју ћерку научим правим вредностима.
Плашим се да ће је живот повређивати, а ја нећу моћи да је одбраним.
Плашим се да нећу умети да јој помогнем кроз одрастање и школовање.
Плашим се да нећу имати довољно новца.
Мотиватори нас уче да је у реду плашити се али и да морамо да се потрудимо да се изборимо са страховима. Много ћемо се боље осећати покушамо ли да превазиђемо неке ситуације које су за нас велике као планина.
Пошто ми се та филозофија учинила разумном и применљивом, одлучила сам да покушам да се ухватим у коштац са својим страховима како бих унапредила свој и дететов живот.
Сви се плашимо нечега, али пре свега се плашимо да себи и другима признамо – шта је то нешто што нас плаши
Ја се нисам усуђивала да пођем на пут колима сама са ћерком. Искусан сам возач, али никада нисам сама возила далеко. Можда ће вам бити смешно што ноћима нисам спавала од страха. Веровали или не – умало да одустанем.
Ипак, нисам одустала. И тако сам се пре 6 дана нашла за воланом свог аута, на стотинак километара од дестинације. Мрак је полако почео да пада а мене је обливао хладан зној док су ми руке грчевито стискале волан. Погледом сам молила уређај за навигацију да ми се смилује, да брже умањује километре и да нас најзад доведе до циља.
Сви се плашимо нечега, ја нисам изузетак. Нерадо причам о својим страховима, јер сам навикла да свету приказујем слику самосталне, јаке жене која увек има решење за све.
Можда једног дана на овом сајту осване и понеки мотивациони текст, када будем осетила да сам спремна да оно што сам научила, поделим са другима.
До тада, признаћу вам да се и даље плашим многих ствари, али сам схватила да о страховима треба причати и да се против њих треба борити. Ухватила сам се у коштац са једним од њих – и савладала га.
Постоје разне врсте страхова
Неки су бесмислени, засновани и условљени идејама и претпоставкама у нашим главама.
Други су део нашег васпитања.
Многи страхови једноставно су део наше личности.
Неко се плаши буба, други страхују од самоће. Све је то за људе, а на нама је да се потрудимо да радећи на себи, превазиђемо бар неке ситуације, ослободимо себе и нашој деци пружимо лепши и срећнији живот.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
