Шта сам ја био у твом животу?

0
Фото: Unsplash.com

– Шта сам ја био у твом животу?

Његово ме је питање затекло. И запекло. И заболело. Тамо где сам мислила да је одавно престало да боли. У једној хладној јануарској ноћи кад смо престали да постојимо ми. У љутњи која је остала дуго након тога.

* * *

Био је особа с којом сам желела да се грлим до (бес)краја. Нешто ново и посве непојмљиво за мене до тада. Јежила сам се и режала на људе који су желели да ме грле. Мрзела сам грљење, штавише. Али са њим ми то није сметало. Тада сам схватила да заправо волим да се грлим. И сад то чиним често. Са свима.

Био је особа коју сам волела. Баш онако како сам мислила да неког треба волети. Немерљиво. Иако сам једном приликом пробала да „измерим“ нашу љубав. Тада сам спознала колико љубави у себи имам да дам.

Био је особа са којом сам мислила да ћу провести остатак живота. За моје појмове, до тада нешто страшно. Како некоме обећати вечност, ако у року од три минута променим мишљење о томе шта желим да једем? Али са њим сам знала. То је било то. И није било ни најмање сумње.

Био је особа која ме није волела довољно. Или се барем мени то тако чинило. Неко ко не уме да испољи емоције. Ако их уопште и има, често сам помишљала. Тада сам схватила да моја љубав није довољна. И да није довољно то што знам да он мене воли, да он на то мора да ме подсети понекад. Па сам урадила незамисливу ствар: отишла сам. И преживела.

Foto: Unsplash.com

Био је особа с којом сам се често свађала. Око глупости, углавном. Трошили смо енергију на бесмислице. Толико да нам ју је на крају понестало за оне праве ствари. За нас. А онда једног дана више се нисмо свађали. Ја сам престала, а он није схватао. Да сам дигла руке од нас, да сам одустала. И колико му је мало требало да ме опет освоји. Тада сам схватила: „Боље је и да се свађам, него да ћутим. Ако се још увек свађам са тобом, значи да ми је још увек стало.“

Био је особа која је често недостајала. Не само кад није била ту, него и кад јесте.

Неко с ким сам спознала осећај да неко може да ти недостаје и док лежи поред тебе и мази те, само зато што знам да у наредних пола сата морам да кренем кући. Спознала сам како боли кад неког волиш до сржи, до коске. И како је кад ти се чини да без те особе не можеш да дишеш. А онда сам је изгубила. И наставила сам да дишем. Удах, па издах. Па опет.

Био је неко с ким сам желела да плешем танго. Животни. Онако смотано, какви смо обоје били. Да се заједно саплићемо једно о друго и придржавамо. И подржавамо. Стално насмејани. Заувек смотани, јер другачије не бисмо били ми.

* * *

– Шта сам ја био у твом животу?

Његов ме је поглед заболео. Тамо где сам одавно мислила да је престало да боли. У оној хладној јануарској ноћи кад смо престали да постојимо ми.

– Лекција. – рекла сам на крају. – Врло болна, и веома скупо плаћена лекција. Али ипак лекција.

Понајвише о себи. Али то сам прећутала.

Ауторка: Анђелија Анђелић