Принципи за одгајање срећног детета

0

Родитељи имају бројне циљеве, а може се рећи да је међу најважнијим циљевима то да се њихова деца осећају вољено и сигурно. О томе како постићи овај циљ постоје различити приступи, многе дилеме и неслагања. Као родитељи, често се питамо који су то принципи за одгајање срећене деце.

Бити добар родитељ, да ли то подразумева да сваке секунде будемо крај детета и непрестано га упозоравамо на евентуалне опасности које вребају иза сваког угла?
Или пак, бити добар родитељ значи „опуштенији “приступ, када детету дозвољавамо комоцију да одраста слободно, учећи из сопствених грешака.
Колико је правила довољно, а колико њих је превише?
Уколико су родитељи укључени у свакодневне активности детета, да ли такве родитеље треба окарактерисати као хеликоптер родитеље?

Родитељских дилема има на претек.

Ипак, постоји нешто што је сигурно: родитељство је најтежи, али истовремено и најлепши задатак за све маме и тате.

Foto: Unsplash.com

Нема рецепта за савршено родитељство

Иако не постоји универзални рецепт за савршено родитељство, има много начина да будете добри родитељи. За који год приступ у васпитању да се определите и који год систем вредности да заступате, најважније је да своју улогу родитеља у перспективи схватате као улогу некога ко обезбеђује сигурну базу, у којој дете осећа слободу да самостално истражује свет око себе.

Успостављање равнотеже између заштите вашег малишана и неспутавања да слободно упозна свет око себе је добар правац који сваки родитељ треба да следи. Ипак, постоје одређени принципи које треба имати у виду.

Foto: Unsplash.com

Најмоћније васпитно средство које имате је начин на који се ви понашате

Онда када постанете родитељ, ваша дела постају важнија од ваших речи. Од момента када се роди, дете има потребу за везивањем. Везује се за особе које брину о њему, пре свега за мајку, односно за родитеље, и то увек изнова јасно испољава. Временом, малишани почињу да се поистовећују са својим родитељима и да их опонашају.

Учење по моделу је доминантан образац учења у првим годинама развоја детета. Дете посматра како се родитељи понашају, како решавају свакодневне проблеме, како обављају кућне послове, како се односе према члановима породице и околини…

То како ви живите има снажнији одраз на развој вашег детета од тога како говорите деци да треба да живе.

Требате стално имати на уму да сте ви највећи узор своме детету, да дете обликује своје понашање и свој систем вредности и уверења угледајући се на вас.

Да ли сте се икада преиспитали какав однос имате са дететом, са људима из окружења, како се понашате у специфичним околностима, да ли сте осећајни, праведни и сл. Преиспитајте се, па онда добро размислите, да ли желите да се и ваше дете понаша исто тако?

Можемо поставити своја правила и очекивања, али деца више уче посматрајући нас како живимо и како се односимо према другима и према животним обавезама, него што уче поштујући правила. Можда деца са родитељима неће делити иста интересовања и исти ентузијазам, али ће свој став обликовати по узору на родитеље.

Тако на пример, једна скорашња студија показала је да је појава гојазности у детињству тесно повезана са животним навикама породице детета, пре свега родитеља.

Foto: Unsplash.com

Дајте детету слободу у сигурним границама

Од момента када проходају, малишани имају потребу да трче и да се крећу, али ће то чинити тек онда када се буду осећали сигурно, а задатак родитеља је да има обезбеди сигурно окружење за њихове авантуре и истраживачке походе.

Део осећања сигурности произилази из љубави и нежности коју дете од првог дана осећа да му родитељи пружају, и у коју не сумња. Други део сачињавају границе које се постављају као израз родитељске бриге. Међутим, ту су и правила у понашању која су део процеса социјализације, која подразумевају и то како се односимо према другима, уз уважавање туђих потреба, поштовање, дељење одговорности, бриге за другог и сл.

Смештајући своје дете у центар пажње, и притом испуњавајући без одлагања сваки његов захтев, родитељи у ствари саботирају развој способности толеранције на фрустрацију. Самим тим расте и осећај несигурности, па таква деца у каснијем животу често имају разне проблеме.

Важан задатак сваког родитеља је да своме детету пружи могућност да током одрастања доживљава искуства разочарења и фрустрације. Дете на тај начин добија прилику да учи да се носи са тешким ситуацијама.
Дугорочни циљ родитељства треба да буде охрабривање и подстицање развоја самосталности и независности код детата, а да при том дете осећа да је вољено и сигурно. Родитељ треба да омогући детету да несметано развија радозналост, машту, да подржава његова интересовања и ослушкује развојне потребе одвојено од сопствених жеља. Да онда када околности нису повољне, научи дете како да се носи са неуспехом, да јача отпорност на стрес.

На овај начин родитељи подстичу осећај самосталности код детета, где је дете независно, уме да се носи са проблемима независно од родитеља, а да при том осећа и зна да на њихову љубав и подршку увек може да рачуна.

Потрудите се да разумете праву природу вашег детета

Родитељима је тешко да се уздрже од пројекције својих особина, жеља и очекивања. У најбољој намери да свом детету обезбеде светлу будућност, понекад на дете преносе превише притиска. Зато морају да се потруде да спознају и разумеју праву природу свог детета, да схвате да је свако дете личности за себе, да његова интересовања не морају неизоставно да буду истоветна интересовањима родитеља

Деца имају сопствени животни пут, на коме родитељи не могу увек да буду присутни како би интервенисали. Оно што родитељи могу, је да посматрају дете у различитим ситуацијама и околностима и да се потруде да разумеју његове намере, жеље и мотиве.

Део родитељске одговорности односи се и на развој осећања личне одговорности код детета. Уз поштовање личности детета, родитељи треба да очекују да дете изврши своје обавезе. Да науче дете вештинама да брине о себи, о простору у коме живе, о својим школским обавезама, о очувању своје животне околине. На овај начин дете гради осећање компетенције, самовредновања и самопоуздања. Зато родитељи морају да помере своја очекивања у складу са способностима и склоностима свог детета.

Детету треба дати простор да се развија у складу са својим интересовањима, са оним што га испуњава и чини задовољним. Улога родитеља је да га подржи онда када је то потребно и да му да простора онда када је детету потребно да буде независно. На тај начин, родитељи најјасније поручују детету да га уважавају као самосталну личност, одвојену од других, а дете осећа да је прихваћено и вољено. Без обзира на одабрани стил васпитања и смернице које постављате свом детету, овај аутентични осећај љубави и прихватања је незамењив дар који родитељи могу да пруже својој деци.

Аутор: Драган Антић, Моје дете

Допао вам се текст? Прочитајте зашто је портал “Моје дете” вежбаоница за бољи свет.