Живели смо у малим становима, у четворокреветним студентским собама. Са чудним станодавцима и још чуднијим цимеркама.
Имали смо мале године које вриште да су велике. И довољно је било обући зелене панталоне и црвену кошуљу да се Београд претвори у најлепше место на свету.
Читали смо биографије познатих музичара, јер је пола улазнице за неки концерт коштало као годишња чланарина у библиотеци.
Нису нам биле потребне речи попут: инспирација, покретачи, толеранција. Могли смо једноставно да будемо млади, будни или успавани. Динамични или спори. Гладни или сити. Са или без бонова на картици за мензу.
У позориште смо могли да уђемо „на индекс“. У градски превоз без штрецања да ће се читачи картица блокирати – једноставно нису радили.
Не знам јесмо ли знали да искористимо дан, али смо свакако умели да израбљујемо ноћ.
Чаша пива је била најјефтинија улазница у неке нерашчишћене ходнике и односе. А комуникација једноставна –или га позовеш или пошаљеш траљаво откуцан и пијан смс. Без налепница и разарајућег „seen“.
Знали смо се и кад се нисмо познавали.
Сваки београдски милиметар је могао да се премаже речима: необузданост, бунт, лењост, пољубац. И увек смо за та слова имали фарбу. Фарбали смо улице, а не своја лица.
Било је лако љубити се на некој ташмајданској клупи. Било је једноставно држати се за руке на Земунском кеју. Било је од животне важности састати се на Теразијама. Уписивати те сећање-тачке на невидљивој мапи до скривеног блага.
Слике смо преводили у речи, а сентименталности заборављали иза прочитаних превода.
Требало је само обући се за шетњу и уписати свој корак на београдском асфалту. И сунце је умело посебно да се ушије у џепове црвене кошуље и зелених панталона.
Било је лако веровати у стазе којима тек треба да кренемо. Градили смо клише „бити свој“, јер смо знали да смо тако безбедни: о клишее се нико паметан не отима.
Живели смо у малим становима, спавали смо на малим креветима, али смо имали велике јастуке. У себи смо се будили.
Прочитајте још шта пише Топличанка.
Пишем и инспиришем.
