Недавно сам објавила текст на једном од популарних портала који се бави родитељством, и добила комплимент од редакције: прочитали смо твоје приче, најбоља си мама!
Постидела сам се.
Ја тако себе не видим.
Ја сам себична мајка
Зато што сам моје једино дете родила у позним годинама, а то није добро ни за њу, ни за мене.
Зато што живим у страху од времена које пролази и стално калкулишем – како да јој за што краће време обезбедим што више у животу.
Зато што сам своје дете осудила да има мајку која није опуштени родитељ.
Зато што стално стрепим од тренутка када ће ме питати – зашто друга деца живе са мамом и татом, а она не.
Далеко од тога да сам најбоља мама
Стално сам уморна, јер се 25 сати дневно трудим да радим, мислим, одлучим, обезбедим.
Нисам најбоља мама, јер свом детету не поклањам довољно пажње.
Нисам најбоља мама јер никако да се ослободим грча који ми тера мисли на све стране, а тек понекад у њеном правцу.
Признаћу вам да често сама себи личим на аутоматског пилота који испрограмирано повремено одговара: дааа? Стварно? и шта је онда било? Ааахаааа… Па добро…
Да, баш тако. Ујутру, док своје највеће благо возим у вртић, или после подне, уместо да је запиткујем о дневним догађајима, ја укључим аутоматског пилота и понављам: ахааа… па добро… хммм…
Нисам најбоља мама
Јер не умем да уживам у ситницама.
Јер не умем да се смејем њеним новооткривеним шалама (“мама, неће моћи ове ноћи”).
Јер не умем да се играм са барбикама.
Јер “не љути се човече” окончам брзином светлости јер сам преуморна и једва чекам звоно за крај дана.
Нисам најбоља мама јер ми је често лакше да укључим телевизор, пустим цртаће и тако себи обезбедим предах.
Нисам најбоља мама јер много вичем, а затим ме гризе савест па ћерки купујем све што јој се допадне.
Сви нашминкани сајтови о родитељству, све професионалне ФБ стране, сви блештави инстаграми нам тумаче како са децом треба:
Проводити заједничке тренутке у игрању,
читати књиге пред спавање,
заједно спремати кућу,
причати о свему и свачему.
Ја се са ћерком ретко играм, јер сам оптерећена бригама, обавезама, страховима.
Читам јој тек понекад. Рука се аутоматски хвата за даљински управљач, те се плашим да су је цртаћи уместо мене научили многим стварима.
Покушала сам да је укључим у поспремање куће. Стрпљење ме је издало, на крају сам посао завршавала сама.
Да ли јој причам? Трудим се. На жалост – недовољно.
Нисам најбоља мама јер само желим да је грлим и љубим, да је стегнем и никада не пустим од себе.
Нисам најбоља мама јер не знам како ћу преживети дан када моја беба буде затражила своју слободу и пожелела да оде својим путем.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
